ДОБРИЦА ЋОСИЋ, СТВАРНО И МОГУЋЕ Књига немира српског интелектуалца

Знао сам да је реч о писцу који је, већ скоро два десетлећа, под паском и о књизи која се неће дуго задржати у излогу, па сам, знатижељан, очас, посегао за њом. У то време становао сам код, почившег, брата Славка, у Батајници, који је био на одмору. Савладао сам је за два дана, бескрајно захвалан аутору који је обасјавао нове хоризонте у ондашњем идеологизованом (уздуж и попреко) југословенском (и српском) друштву.
Било је то, још увек, друштво у којем су уста била отворена за крик, друштво усиљених маршева и црвених лица, друштво у којем се један рукавац словенског света, још увек, заснивао на учењу човека који је презирао тај свет. Коначно, друштво успостављања праволинијских друштвено-корисних слика, на унапред дефинисан начин, у којем су метафизичка осећања брисана зарад напетости чисте форме. Сагласно томе, подразумевало се да и нешкодљиви сметењак, интелектуалац, дакле, може постати корисни члан друштва, ако се држи прописаних правила. Онај за кога се шушкало да нешто пише могао је наћи своје место у плодном току преображаја историје, као један од скромних инструмената у њеном оркестру. Могао је да се бахати, у празној ораховој љуски, служећ се, с времена на време, рецептом Мурти-Бинга, монголског философа, чији се поглед на свет преносио органским путем, након чега би сви проблеми постајали привидни и недостојни брига. Конзумент би, наиме, обасјан зрацима ведрине и среће, бивао неосетљив за крајолике метафизичког, сврставајући их у  ред глупости прошлости, и у сукобу с неурозама властите околине. И не само то – ступајући у простор унапред дефинисаних правила он је, највећма, подсећао на лептирицу која кружи око свеће, која се, потом, с праскањем сломљених крила, баца у пламен, извршавајући жртву самоспаљивања у част човечанства. У окрајку југословенског (и српског) света којега је сенчио Добрица Ћосић, у три последња десетлећа XX века (и у првом десетлећу туђег века), било је, много дана и часова кад је облак сунце хватао, кад је гору тама притискала. Кад погледамо ко се све саплитао у њиховој идеолошкој измаглици можемо самерити колико је венаца  достојан онај који је, у то време, стајао усправно. У невољама се својим хранећ, и страдањима својим, не сустајући, Добрица Ћосић је, с храброшћу доликујућом, знао да је добит већа што је бура већа и да, притом, венци још сјајнији бивају. На другој страни, предочавао је да, као писац стаљинске епохе и следбеник Нове Вере, нема морално право на патњу због несхватања и прогона за своје истине, верујући да, носећ храбро свој крст, у својој неслободи није био само губитник, јер му је она помогла, како наводи у Post-scriptumu овог издања, да уочи и ону страну човека и света који се види само из таме. Стога му се чинио и природним гест власти да његову књигу сврста у ред морално-политички неподобних књига, па је, резигниран, дајући кратку напомену за друго издање (1988), изустио да би књигу, у стању садашње резигнације, најрадије назвао Ни стварно ни могуће.
Птица је птица зато што лети, записао је, једном приликом, Његова светост, блаженопочивши Патријарх Павле. Као што је цвет цвет зато што цвета и мирише, а човек човек зато што се моли. Сагласно томе, мисију Добрице Ћосића назвао бих неком врстом секуларне молитве за свој народ и његову кућу с кровом од лишћа. Академик Матија Бећковић, Ћосићев пријатељ и саборац, вели да је реч о аутору који је имао богомдани дар, највећи откад постоји Велика Дренова, и да је, живећи неколико живота, проживео, заправо, животе неколико нараштаја. Иако је отишао Богу на исповест у туђем веку и свету, благодарећи оном што је исткао од језичког крупниша и ситниша, ниједан будући век и свет неће му бити туђи. Професор Зоран Гавриловић Стварно и могуће именује као књигу немира најчистијег кова, као веродостојни одговор интелектуалца на изазове и муке епохе. Реч је, вели он, о вери да су просвећеност, хуманизам и демократија истинске могућности да се превлада трагичност историје.

И док се, временом, простор резонанције мисли (и дела) нашег аутора ширио и обогаћивао, у његовој држави је Марксов и Лењинов тим месечара, и надаље, називан планетарним генијем и највећим педагогом историје. У друштву које се, без остатка, претворило у идејни алиби бирократске власти, које је бранило мртве догме, анахроне митове и култове, крајем деветог десетлећа 20. века, он наводи да Југославија опстојава на нестабилној равнотежи острашћених супротности и страха, те да је дело његове политичке религије, заправо, историјски мртво. Сред атмосфере занемоћале идеолошке и економске марксистичке надмености, он је био један од ретких који је храброст учинио својим постојањем, својом грађом, својим делањем. И који се, зашто не рећи, није плашио за своју кожу. Свлачећи дотрајале одежде посвећеног верника, иступајући из братства оних који су били спремни само на дијалог са самим собом, схватајући колико је бедан у поређењу с оним што може да буде човек (Чеслав Милош), знао је да није оно што није, да није само губитник, уздајући се у здрав разум властитих читалаца. Стварно и могуће  је било велика опомена његовом интелектуалном и књижевном братству, његовим савременицима-истомишљеницима, који, због властољубиве охолости и победничке самоуверености, нису хтели да виде стварност, односно, нису хтели да се суоче с истином да њихова фикција није реалност. Људи институција и власти, вели наш аутор, слушали су само себе, чувајући се да их, у том процесу, не поремете његове недоумице, питања и слутње.
На самом крају, српски песник (у скромној улози приређивача) не може да се не запита, данас, у туђем веку, када је видљиво голим оком у којој мери се савремени европски и српски човек дави и меље у воденици смрти, у времену бездушне чопорности, које је угасило и последњу трунку разума, да ли су комунизам и Југославија били, заправо, само тренутни, невољно-невешти, геостратешки и политички крет, а не социјално-економски пројекат, који је, с Истока или Запада, свеједно, обликован по мери начела наде!? Сагласно томе, верујем да би се и наш аутор, уколико је одговор на ово питање потврдан, када је југословенска криза прерасла у југословенску агонију, много мирније суочио с питањем куда смо то ми Југословени стигли с нашим стварним и шта се то збива с нашим могућим, сводећи интелектуална и морална искуства о југословенским збивањима од Обновљене наде (1948) до садашњег краха и Судбоносног раскршћа (1988-1989).
Рвућ се с упалом многом, као морепловац, сустали, с једрима, поцепаним, и катаркама поломљеним, са свешћу да не живи у држави грађана, закона и влада, већ у социјално хипнотичкој машини, односно, у друштву одржаваном страхом, а не духом, сви нерви душе, његове, слили су се у речи, опомињуће, од сенке крхкије, оверавајући страсна и потресна трагања за могућношћу да човек живи као хармонично и слободно биће. Он је веровао да, истински, нуди одговор на тренутне изазове и муке епохе, надајући се да може превладати трагичност историје. Стога је и ова скромна nапомена, више свега, враћање дуга угледном српском интелектуалцу и писцу, који је извештавао с лица места, у времену свесне и масовне глуме, како се урушује кров куће коју је градио. Али, и подсећање да се историја, с времена на време, поиграва са својом децом, и да брзо ишчезавају обавезујући обрасци, с којима је обележила један свој рукавац. У њему је Добрица Ћосић, подижући нас и храбрећи истинском слободном мишљу, раскидао окове заробљеног ума, потврђујући, посредовано, да је све људска сенка и сан, односно, још нешто више од њих непостојаније. 

Селимир Радуловић