INTERVJU: JOVANA MIŠKOVIĆ, GLUMICA SNP-a O NOVOM POZORIŠNOM FESTIVALU U ČAČKU MAPA koja briše sve granice

Sada se, čini se, razvija nova pozorišna energija – stabilna i zrela, uvek kao timski igrač, Jovana priprema nove uloge u SNP-u, sa svojim suprugom, glumcem Dušanom Vukašinovićem, vodi edukativne radionice, piše i režira predstave Kulturnog centra u Čačku i pokreće Pozorišno umetničku laboratoriju Pult koja stoji iza Pozorišnog festivala Mladih amaterskih i profesionalnih autora - MAPA 032, zajedno sa Kulturnim centrom Čačka.

Upravo će se na čačanskoj MAPI,  u čijem je nastanku Jovana učestvovala kao idejni kreator i umetnički direktor, od 23. do 29. septembra desiti prava magija jer će u tih sedam dana publika uživati u dve takmičarske selekcije, odnosno sedam amaterskih i šest profesionalnih pozorišnih predstava velikih teatarskih kuća kao što su: „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Srpskog narodnog pozorišta, „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“ NP Beograd, „Ljubinko i Desanka“ NP „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, „Upotreba čoveka“, u koprodukciji JU „Grad teatra” Budva, Novog tvrđava teatra, Novosadskog pozorišta i East West centra iz Sarajeva, kao i „Tri zime“ pozorišta „Promena“, „Ko igra Sonju Savić?“ Gradskog pozorišta Čačak. Festival će otvoriti Vojislav Voja Brajović, dok će za muzički deo biti zadužen Kralj Čačka. 

Čime ste se vodili pri odabiru predstava, i šta vam je sve bilo važno da obuhvatite?

– Selekcioni proces bio je izazovan, posebno s obzirom na to da se prijavilo čak 69 predstava. U okviru amaterske selekcije, posebno su se isticale predstave namenjene mladima, pa smo odlučili da fokusiramo naš izbor na tu grupu. Što se tiče profesionalne selekcije, situacija je bila jednostavnija. Kada se ukazala prilika da na prvi festival dovedemo važne i kvalitetne predstave, ali istovremeno i predstave velikih produkcionih okvira, shvatili smo da je to prilika koja se ne propušta. Na taj način, neke druge, jednako vredne i uzbudljive predstave, koje su produkciono skromnije i pripadaju kamernim formama, ili nezavisnoj sceni, nisu se našle u selekciji, ali verujem da u budućnosti hoće. Glavni kriterijum za selekciju bila je umetnička vrednost i značaj teme, koja može dopreti do publike i komunicirati s njom na istinit i zanimljiv način.

Kada ste krenuli da vodite glumacke radionice, susreli ste se sa činjenicom da neki mladi ljudi u Čačku nisu nikada pogledali nijednu profesionalnu pozorišnu predstavu. Šta je to izazvalo u Vama?

– Izazvalo je potrebu da sa njima podelim pozorišno iskustvo, gledanja, emotivnog doživljaja koji teatar nudi. Meni je to bilo dostupno kada sam bila u njihovim godinama i znam da ta neposrednost koju pozorište nosi ume jako da deluje i u dahu otvori neke nove vidike. Živimo u vremenu u kom nam sve govori da nam kultura, umetnost nisu potrebne. Potrebno je nešto drugo. Ceni se, vrednuje nešto što ne hrani, ne oplemenjuje ljudski duh, naprotiv.  Pozorište se obraća malom broju publike, to je tačno, ali delovanje makar i na jednog čoveka ima važnost. Događaji, kao što je ovaj festival,  mogu probuditi potrebe za nekim drugačijim, duhovnijim sadržajem.

Glavni kriterijum za selekciju bila je umetnička vrednost i značaj teme, koja može dopreti do publike i komunicirati s njom na istinit i zanimljiv način

Budući da je ovo prvi festival, takođe prvi pozorišni u istoriji Čačka, kako vidite njegov razvitak? 

– Možda na ovom festivalu neki mlad čovek shvati da mu je i to potrebno, da mu može otvoriti neku drugu perspektivu, drugi pogled na sebe i svet. Možda doživi nešto novo. To bi bilo sasvim dovoljno za početak. Posebno ako uzmemo u obzir ovo gore navedeno o odsustvu gledalačkog iskustva, što je tužno,ali  tužno je i naše čuđenje kad su nam rekli da nikada nisu pogledali nijednu pozorišnu predstavu. Koliko ponekad nismo svesni gde zapravo odrastaju naša deca ili ne želimo da budemo svesni. Ovaj festival je odgovor i na  to. Što se budućnosti tiče potrudićemo se da ima dug život. A verujem da možemo i da proširimo njegov kreativni prostor.

Nakon dugogodišnjeg angažmana u ansamblu Drame SNP-a da li sada ulazite u novu fazu svoje karijere, možda kao producent?

– Mislim da mi je teško da trenutno sebe posmatram sa strane i razmišljam u fazama ili o „karijeri”. Nisam razmišljala o tome na taj način. Više je u pitanju potreba da nađeš način da uzmeš stvari u svoje ruke, baviš se nečim za šta veruješ da ima smisla, progovaraš svojim glasom i tražiš i druge slične sebi. U ovom vremenu, ako to želiš, ne možeš raditi samo jedan posao. Moraš učiti i druge veštine.

Kada posmatrate sebe sada i setite se sebe na početku karijere, šta je najveća promena koju vidite? 

– Postalo mi je vremenom nekako jasno da se najbolje osećam u procesima rada u kome je svaki čovek važan. U kome se poštuje, kreativnost svakog ponaosob. Gde ima jakih doživljaja, gde smo lišeni svojih i tuđih blaziranosti već smo tu da nam se nešto desi. Tu smo da nešto kažemo, nešto sto nas se tiče. Svaki put kad mi se to desilo u pozorištu nešto se u meni pokrenulo, promenilo. I publika zato i dolazi u pozorište, ako zanemarimo puku zabavu čemu ono ne bi ni trebalo da služi u ovom trenutku naših života. A ume da bude suprotno, vrlo nekreativno, ponekad besmisleno. Sad uspešnije mogu da predvidim gde mi nije mesto. I naravno da utiče na nas, oblikuje nas ono čime se bavimo. Tu smo jer želimo da se menjamo, jer tržimo neke odgovore.

Gala Gajin