ИНТЕРВЈУ: ЈОВАНА МИШКОВИЋ, ГЛУМИЦА СНП-а О НОВОМ ПОЗОРИШНОМ ФЕСТИВАЛУ У ЧАЧКУ МАПА која брише све границе

Сада се, чини се, развија нова позоришна енергија – стабилна и зрела, увек као тимски играч, Јована припрема нове улоге у СНП-у, са својим супругом, глумцем Душаном Вукашиновићем, води едукативне радионице, пише и режира представе Културног центра у Чачку и покреће Позоришно уметничку лабораторију Пулт која стоји иза Позоришног фестивала Младих аматерских и професионалних аутора - МАПА 032, заједно са Културним центром Чачка.

Управо ће се на чачанској МАПИ,  у чијем је настанку Јована учествовала као идејни креатор и уметнички директор, од 23. до 29. септембра десити права магија јер ће у тих седам дана публика уживати у две такмичарске селекције, односно седам аматерских и шест професионалних позоришних представа великих театарских кућа као што су: „Ко је убио Џенис Џоплин?“ Српског народног позоришта, „Успаванка за Алексију Рајчић“ НП Београд, „Љубинко и Десанка“ НП „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, „Употреба човека“, у копродукцији ЈУ „Град театра” Будва, Новог тврђава театра, Новосадског позоришта и Еаст Wест центра из Сарајева, као и „Три зиме“ позоришта „Промена“, „Ко игра Соњу Савић?“ Градског позоришта Чачак. Фестивал ће отворити Војислав Воја Брајовић, док ће за музички део бити задужен Краљ Чачка. 

Чиме сте се водили при одабиру представа, и шта вам је све било важно да обухватите?

– Селекциони процес био је изазован, посебно с обзиром на то да се пријавило чак 69 представа. У оквиру аматерске селекције, посебно су се истицале представе намењене младима, па смо одлучили да фокусирамо наш избор на ту групу. Што се тиче професионалне селекције, ситуација је била једноставнија. Када се указала прилика да на први фестивал доведемо важне и квалитетне представе, али истовремено и представе великих продукционих оквира, схватили смо да је то прилика која се не пропушта. На тај начин, неке друге, једнако вредне и узбудљиве представе, које су продукционо скромније и припадају камерним формама, или независној сцени, нису се нашле у селекцији, али верујем да у будућности хоће. Главни критеријум за селекцију била је уметничка вредност и значај теме, која може допрети до публике и комуницирати с њом на истинит и занимљив начин.

Када сте кренули да водите глумацке радионице, сусрели сте се са чињеницом да неки млади људи у Чачку нису никада погледали ниједну професионалну позоришну представу. Шта је то изазвало у Вама?

– Изазвало је потребу да са њима поделим позоришно искуство, гледања, емотивног доживљаја који театар нуди. Мени је то било доступно када сам била у њиховим годинама и знам да та непосредност коју позориште носи уме јако да делује и у даху отвори неке нове видике. Живимо у времену у ком нам све говори да нам култура, уметност нису потребне. Потребно је нешто друго. Цени се, вреднује нешто што не храни, не оплемењује људски дух, напротив.  Позориште се обраћа малом броју публике, то је тачно, али деловање макар и на једног човека има важност. Догађаји, као што је овај фестивал,  могу пробудити потребе за неким другачијим, духовнијим садржајем.

Главни критеријум за селекцију била је уметничка вредност и значај теме, која може допрети до публике и комуницирати с њом на истинит и занимљив начин

Будући да је ово први фестивал, такође први позоришни у историји Чачка, како видите његов развитак? 

– Можда на овом фестивалу неки млад човек схвати да му је и то потребно, да му може отворити неку другу перспективу, други поглед на себе и свет. Можда доживи нешто ново. То би било сасвим довољно за почетак. Посебно ако узмемо у обзир ово горе наведено о одсуству гледалачког искуства, што је тужно,али  тужно је и наше чуђење кад су нам рекли да никада нису погледали ниједну позоришну представу. Колико понекад нисмо свесни где заправо одрастају наша деца или не желимо да будемо свесни. Овај фестивал је одговор и на  то. Што се будућности тиче потрудићемо се да има дуг живот. А верујем да можемо и да проширимо његов креативни простор.

Након дугогодишњег ангажмана у ансамблу Драме СНП-а да ли сада улазите у нову фазу своје каријере, можда као продуцент?

– Мислим да ми је тешко да тренутно себе посматрам са стране и размишљам у фазама или о „каријери”. Нисам размишљала о томе на тај начин. Више је у питању потреба да нађеш начин да узмеш ствари у своје руке, бавиш се нечим за шта верујеш да има смисла, проговараш својим гласом и тражиш и друге сличне себи. У овом времену, ако то желиш, не можеш радити само један посао. Мораш учити и друге вештине.

Када посматрате себе сада и сетите се себе на почетку каријере, шта је највећа промена коју видите? 

– Постало ми је временом некако јасно да се најбоље осећам у процесима рада у коме је сваки човек важан. У коме се поштује, креативност сваког понаособ. Где има јаких доживљаја, где смо лишени својих и туђих блазираности већ смо ту да нам се нешто деси. Ту смо да нешто кажемо, нешто сто нас се тиче. Сваки пут кад ми се то десило у позоришту нешто се у мени покренуло, променило. И публика зато и долази у позориште, ако занемаримо пуку забаву чему оно не би ни требало да служи у овом тренутку наших живота. А уме да буде супротно, врло некреативно, понекад бесмислено. Сад успешније могу да предвидим где ми није место. И наравно да утиче на нас, обликује нас оно чиме се бавимо. Ту смо јер желимо да се мењамо, јер тржимо неке одговоре.

Гала Гајин