FILMSKA KRITIKA Sveobuhvatna anatomija stradanja

Sećanja društva pak podložna su eroziji raznih vrsta. Od onih pod pritiskom dnevne politike, geopolitičkih interesa, ideoloških smernica, do od gore propisanih kolektivno sedativnih mera i paraistorijskih smatranja i prekrajanja. Ako se svemu priključi i manjak pouzdanih činjeničnih izvora, lako je naći se pred izobličenom prošlošću ili prazninom zaborava. A one ne samo što za stradale znače drugu smrt, već za pretekle i potomke, opasno za sadašnjost i budućnost, neznanje. Podseća nas na to pored ostalog, videćemo, ne manje važnog, dugometražno dokumentarno ostvarenje Aleksandra Reljića „Novosadsko sećanje”. Posle festivalske premijere na beogradskom Beldoksu, usledila je i ona u Novom Sadu i ovih dana prikazivanje u okviru repertoara bioskopa „Arena sinepleks”. 

Praznim grobovima iznad kojih su porodični spomenici stradalim novosadskim Jeverejima u lokalnim pogromima, kao i nacističkim logorima, o kojima svojoj sagovornici govori Teodor Kovač, započinje ovaj, po količini i raznovrsnosti materijala skoro epski dokumentarac, da bi i upućenog gledaoca u temu odmah strmoglavio usred zloglasne Novosadske racije u januaru 1942. godine. Od ruku vojnika okupacione mađarske vojske stradalo je tada više od 1.000 stanovnika ovaga grada. Bila je jaka zima i deo ubijenih Jevreja, Srba i Roma bacan je u Dunav na plaži Štrand, u rupu probijenu u debelom u ledu. A to je samo deo poubijanih civila svih generacija, od više hiljada koje je užasna sudbina zadesila u mnogim mestima južne Bačke (Šajkaške). O tome se puno toga zna, zabeleženo je, a i mnoga sećanja su preživela i preneta su do naših dana. Pa čemu onda još i ovaj film, ako je sve rečeno i ispisano? Odgovor će saznati samo oni koji pogledaju „Novosadsko sećanje”. A trebalo bi da ga vide svi. 

Pored Teodora Kovača, Ivan Ivanji i Marta Flato, uz još nekoliko potomaka učesnika tih zbivanja i van Novog Sada, glavni su junaci filma, kao preživeli svedoci novosadskog pogroma iz 1942. Njihove lične, sudbinske priče i sećanja, kao autentični materijal za romanesknu građu, okosnica su filma u istoj meri u kojoj je i ovovremeni angažman i posvećenost novosadske profesorke sociologije Marije Vasić. Ona se u učionici, ali i kao privatna i javna ličnost, permanentno bori, jer je tako jedino i moguće, protiv neoprostivog zaborava i falsifikovanja. Da za to ima debelog razloga, ispostavilo se gotovo igrom slučaja – u vreme snimanja „Novosadskog sećanja”, lokalna vlast – beleži to i ovaj film – na putu je da podigne spomenik nevinim žrtvama Drugog svetskog rata, sa spiskom imena stradalih, među kojima su se našli i ratni zločinci, egzekutori u Novosadskoj raciji.

Ko je bio Ignjat Pavlas, kako i zašto je stradao sa svojom ženom, petnaest minuta pre nego što će stići naredba da se obustavi ubijanje ljudi i dece u koloni, ko je bila beba koja se iz ruke u ruku predavala prema početku kolone, što dalje od zaleđenog Dunava, šta su učinili Mihalj Miškela Horvat i Andor Molnar zajedno sa vojnim komandantom sela Lajošem Dunafalvijem i čuvenim tamburašem Vasom Jovanovićem da bi sprečili raciju u Kovilju, šta je rekao jedan od posle rata osuđenih ratnih zločinaca povodom racije... ono je što prvo pada na pamet kad počnete film da odvijate unazad.

Precizan u kontekstualizaciji i interpolaciji šire istorijske slike (arhivske fotografije i filmski snimci) i ličnog, tragičkog preživelih i stradalih, bez trunke patetike i izveštačeno protokolarno prigodnog iskazivanja pijeteta, „Novosadsko sećanje” u svojoj organizovanoj razuđenosti ostvaruje svojevrsnu zaokruženost i emocionalnu kontekstualizaciju jedne velike priče o stradanju i zlu, ali i ljudskosti i sreći života. Jer nije dovoljno samo znati, već i osetiti da bi se razumelo.

Reljićev film se gleda u jednom dahu kao angažovano autentično svedočanstvo o prošlosti, ali i sadašnjosti, potvrđujući tvrdnju mnogih filmotvoraca da je filmski medij taj koji kreira najtačniji otisak vremena i svih nas prolaznih u njemu. Za postizanje navedenih dometa autor je imao izvanrednu kreativnu podršku saradnika (montaža, muzika, zvuk) i poverenje svih učesnika u filmu, neizostavne za uspeh svakog dokumentarističkog poduhvata. 

Vladimir Crnjanski