„CENTRIFUGALNI IGRAČ” NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA Na obali ideala

Toga se vredelo setiti gledajući „Centrifugalnog igrača” Todora Manojlovića, u režiji Juga Đorđevića, u Srpskom narodnom pozorištu.

Sva raspevana i rasplesana, sa melodramskim zapletom, prosto je mamila suze na oči (ko ih nije potrošio na sve ono što se dešava u nama i oko nas, od tragičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu do danas).

U Enciklopediji Srpskog narodnog pozorišta navodi se da je drama Todora Manojlovića iz 1930. izvedena po svom objavljivanju i nikad posle toga, tako da je ovo uprizorenje svojevrsan kuriozitet.

Njena aktuelnost mogla bi se uporediti sa novootkrivenom aktuelnošću Mir-Jam od strane Borislava Mihajlovića Mihiza, sa tom razlikom što je Manojlović etabliran kao veoma ozbiljan pisac.

Dramatičar, pesnik, esejista, kritičar... U jednoj od nekolicine svojih drama, ujedno i najpoznatijoj, sada ponovo na sceni Srpskog narodnog pozorišta, na sebi svojstven, „zanesenjački” način, kako su tumačili njegov romantizam i vezu sa avangardnim stremljenjima u literaturi tog perioda, opisao je susret jednog mladića i jedne devojke.

Opisao je jednu nemoguću ljubav i nemoguće stremljenje mladih ljudi tog doba, da se oslobode zemljaskih okova, sivila i svega onoga što se ponavlja ukrug. 

Kada Liliana, ministrova ćerka u sali za igru na obali mora upozna Bila, (ne)običnog „parketskog igrača”, njen, a i njegov život, zamalo će se promeniti.

Ivana Pančić Dobrodolac igrala je Lilianu kao devojku sa velikim žarom i hrabrošću da se suprotstavi normama. Veoma inteligentnu i strastvenu kada je u Bilu prepoznala ono što je zanima. Vukašin Ranđelović je igrao markantnog Bila aludirajući na njegovu nedodirljivost, sa jasnim i velikim ciljevima da nestane bez traga i glasa u nepoznato, da se otisne put nebeskih visina iz paklenog vrtloga igre čarlstona sa gospodom i gospođama. 

U „Centrifugalnom igraču” Tijana Grumić kao dramaturškinja, funkcionalno krateći dramu i pronalazeći savremeno sazvučje za njene tonove, oduvala je patinu sa dela Todora Manojlovića i prikazala lik Lilijane i Gospođe sa crvenim suncobranom (Draginja Voganjac), a ne samo likove Bila i Olega (Aleksandar Sarapa), avijatičara, kao likove vredne svake pažnje u moru rodnog, klasnog i političkog raslojavanja između dva svetska rata. Likove čiji ih idealizam izdvaja od realističnosti onih koji propadaju i vuku u propast.

„Misterija u četiri čina”, kako je to zamislio Manojlović, postala je igranka u četiri čina. Reditelj Đorđević je radikalno sproveo stilizaciju da se plesna dvorana letovališta u Evropi, na obali mora, pretvori u celokupan milje predstave.

Nema zasebnih prostora, sve je jedan otvoren, apstraktan, sa svega nekoliko naznaka mesta događanja. Plavi atletski sunđeri, poput onih na koji prizemljuju skakači uvis, praktično su jedina scenografija, koja uz rekvizitu poput padobrana i velikog ventilatora oneobičava i usložnjava značenja predstave.

„Misterija u četiri čina” postala je igranka u četiri čina. Reditelj Jug Đorđević je radikalno sproveo stilizaciju da se plesna dvorana letovališta u Evropi, na obali mora, pretvori u celokupan milje predstave

Na ispražnjenoj sceni „Pera Dobrinović” to vizuelno čak stvara raskoš, uz bogato detaljisane kostime likova (kostimografija Velimirke Damjanović), prikazanih poput takmičara u igrama popularnih plesova. Boje i linije parketa prepoznatljive su na podu i zidu koji zatvara scenografiju Andreje Rondović, ali dizajnirane tako da pod promenom svetla mogu da liče i na cveće ili talase, svakako mnogo uzbudljivije ornamentike nego što je to osnovna slika.

Simbolički gledano, iako je za igru, taj parket zatvara svet likova, dok perspektivu ne promeni promena svetla, baš kao što je i Manojlović voleo time da se poetski zanima, u odnosu neba i zemlje, sjaju sunca i senkama ljudi u svetlu plemenitih ideja. 

Dinamiku komada koji je izgovoren, ili pročitan, moguće doživeti kao starinski, anahrono romantičan, ili čak i simbolički prejednostavan, osim dramaturškog skraćivanja, na momente je potpuno preuzimala upotreba muzike, baš kao i pokreta (koreografija Milica Sarić).

Kompozitorka Nevena Glušica stvorila je ambijent letnjeg džezi svinga u besprekorno dizajniranom zvuku i izvedbi nekolicine muzičara uživo na sceni. Oni su i zaigrali kada je trebalo isprazniti scenu od muških likova u jednoj od poslednjih rediteljsko-dramaturških intervencija, a znali su i da daju šlagvort za pojedina „čitanja” putem mikrofona. 

Ima onaj ne baš ekskluzivno fudbalski izraz – izgubiti (se)/ umirati u lepoti. Možda i ja šeretski sada razmišljam o tome.