FILMSKA KRITIKA Tvrdo kuvano do pola: Poslednji strelac 

Nije za potcenjivanje entuzijazam s kojim se ovdašnji tvorci televizijskih serija i filmova bave kriminalom i kriminalcima, i naravno policajcima. Jeste da su ekstremi po pravilu, velikom delu umetničkog i zabavljačkog stvaralaštva zanimljiviji od običnosti i proseka, ali šta je danas fikcija spram ovdašnje stvarnosti – ako ne bleda - moglo bi se reći i autocenzurisana kopija. Sva nepočinstva u realnom svetu trenutno izgleda nadmašuju i najbolesniju imaginaciju, u startu, filmove navedene tematike čineći ne naročito zanimljivim i daleko bilo, ako ne subverzivnim, ono bar po nečemu provokativnim. Tek, i osrednje novčane mogućnosti ovdašnjih produkcija rade u korist nevaljalo trule (nad)realnosti, te se filmotvorci skloni žanrovskom pristupu neiscrpnoj temi tamne strane ljudske prirode i delovanja, moraju dovijati kako znaju i umeju, ne bi li, nije za podcenjivanje, zabavili one koji prvenstveno zbog toga idu u bioskope. Dobra strana svega je da su mnogi ispekli osnove zanata pa i više od toga, pa ukoliko im se ukaže i prilika da se na bilo koji način razmahnu, još bolje.

E, sada, šta uradi pripadnik BIA, Nenad Kuruzović (Nenad Jezdić) od „kojeg i kada je normalan nema luđeg“, kada mu u miniranom džipu pogine trudna žena, saznaćete pre u filmu „Poslednji strelac“, nego u nekom od vrlih tablioda. Posle ubedljivo tenzičnog, brzometnog i eksplozivnog prologa, priča se nastavlja, ali deset godina kasnije – penzionisani Kuruzović zahvaljujući svom kumu Baltazareviću (Miloš Timotijević) još aktivnom u službi, dobija priliku da se osveti Atanasiju Markoviću (Miodrag Krstović), odbeglom zlikovcu, beskurpuloznom narko bosu koji mu je uništio život, a sad se, ostareo, vratio u Beograd. Pred ovom dvojicom je nekoliko dana da se vidi čiji će hitac biti brži i ubojitiji...

Scenaristi „Poslednjeg strelca“ se nisu puno libili da jasno i sasvim korektno eksploatišu paradigmatični motiv žanra - otpisani policajac u svom poslednjem pregnuću naći će se, kako drugačije do zloupotrebljen, sam protiv svih podrazumeva se, i svojim arhineprijateljem. Nadogradnja ove, u osnovi priče o osveti, (koje mnogo puta je provereno deluju tako zavodljivo i slatko ispunjavajuće) iako, moguće je, nekom će se učiniti šarmantnom i kao baš po ovdašnjoj meri, ne radi efikasno za pomenuti, trebalo je nezaustavljiv bujični glavni tok. Tako žestoko nagovešteni akcioni triler i moguća unutrašnja drama svođenja životnih računa i sa samim sobom dva antipoda debelo okrvavljenih ruku, ubrzo gubi na brzini, intenzitetu i potencijalnoj dubini, u prečesto prenaglašenim ili čak nepotrebnim pobočnim epizodama i likovima. Tu od pomoći nisu bile ni crnohumorne i sarkazmom obojene replike. Do njihove maksimalne delotvornosti u željenom bojenju likova stiglo bi se da su, kada je bilo potrebno, svedeniji. Iako „Poslednji strelac“ nije tipično logorejičan domaći proizvod, čini se da nije bilo dovoljno hrabrosti za rizik glasnijeg govora tišine i tako stvaranja autentičnijeg duha priče i atmosfere neverbalnim sredstvima.

Pomenuti glumački trio, iskusan u tumačenju likova iz i oko kriminalnog miljea, ovom prilikom imao je dovoljno prostora da napravi vidljivo iskorak iz uobičajenog manira u predstavljanju opasnih momaka i udahne im neophodnu životnost i nešto od originalnosti.

Sve navedeno, ne isključuje sasvim dovoljnu dozu zabave i empatije sa glavnim likom (grubijanom nežnog srca) koji nije samo „žrtva“ svoje profesije, karaktera i usuda, već i (vraćamo se na početak) silom prilika domišljatosti autorskog i produkcionog tima, kako od „Poslednjeg strelca“ načiniti akcioni triler bez puno akcionih scena, pirotehnike, jurnjave automobilima, kaskaderskih radova i preterano raskošnih eneterijera...Pretpostavljeno tvrdo kuvano (hard boiled) u ovom slučaju dobacilo je do rovitog, što ako niste žanrovski puritanac, takođe može biti zadovoljavajućeg, naravno domaćim čulima, prilagođenog ukusa.

Vladimir Crnjanski