ФИЛМСКА КРИТИКА Тврдо кувано до пола: Последњи стрелац 

Није за потцењивање ентузијазам с којим се овдашњи творци телевизијских серија и филмова баве криминалом и криминалцима, и наравно полицајцима. Јесте да су екстреми по правилу, великом делу уметничког и забављачког стваралаштва занимљивији од обичности и просека, али шта је данас фикција спрам овдашње стварности – ако не бледа - могло би се рећи и аутоцензурисана копија. Сва непочинства у реалном свету тренутно изгледа надмашују и најболеснију имагинацију, у старту, филмове наведене тематике чинећи не нарочито занимљивим и далеко било, ако не субверзивним, оно бар по нечему провокативним. Тек, и осредње новчане могућности овдашњих продукција раде у корист неваљало труле (над)реалности, те се филмотворци склони жанровском приступу неисцрпној теми тамне стране људске природе и деловања, морају довијати како знају и умеју, не би ли, није за подцењивање, забавили оне који првенствено због тога иду у биоскопе. Добра страна свега је да су многи испекли основе заната па и више од тога, па уколико им се укаже и прилика да се на било који начин размахну, још боље.

Е, сада, шта уради припадник БИА, Ненад Курузовић (Ненад Јездић) од „којег и када је нормалан нема луђег“, када му у минираном џипу погине трудна жена, сазнаћете пре у филму „Последњи стрелац“, него у неком од врлих таблиода. После убедљиво тензичног, брзометног и експлозивног пролога, прича се наставља, али десет година касније – пензионисани Курузовић захваљујући свом куму Балтазаревићу (Милош Тимотијевић) још активном у служби, добија прилику да се освети Атанасију Марковићу (Миодраг Крстовић), одбеглом зликовцу, бескурпулозном нарко босу који му је уништио живот, а сад се, остарео, вратио у Београд. Пред овом двојицом је неколико дана да се види чији ће хитац бити бржи и убојитији...

Сценаристи „Последњег стрелца“ се нису пуно либили да јасно и сасвим коректно експлоатишу парадигматични мотив жанра - отписани полицајац у свом последњем прегнућу наћи ће се, како другачије до злоупотребљен, сам против свих подразумева се, и својим архинепријатељем. Надоградња ове, у основи приче о освети, (које много пута је проверено делују тако заводљиво и слатко испуњавајуће) иако, могуће је, неком ће се учинити шармантном и као баш по овдашњој мери, не ради ефикасно за поменути, требало је незаустављив бујични главни ток. Тако жестоко наговештени акциони трилер и могућа унутрашња драма свођења животних рачуна и са самим собом два антипода дебело окрвављених руку, убрзо губи на брзини, интензитету и потенцијалној дубини, у пречесто пренаглашеним или чак непотребним побочним епизодама и ликовима. Ту од помоћи нису биле ни црнохуморне и сарказмом обојене реплике. До њихове максималне делотворности у жељеном бојењу ликова стигло би се да су, када је било потребно, сведенији. Иако „Последњи стрелац“ није типично логорејичан домаћи производ, чини се да није било довољно храбрости за ризик гласнијег говора тишине и тако стварања аутентичнијег духа приче и атмосфере невербалним средствима.

Поменути глумачки трио, искусан у тумачењу ликова из и око криминалног миљеа, овом приликом имао је довољно простора да направи видљиво искорак из уобичајеног манира у представљању опасних момака и удахне им неопходну животност и нешто од оригиналности.

Све наведено, не искључује сасвим довољну дозу забаве и емпатије са главним ликом (грубијаном нежног срца) који није само „жртва“ своје професије, карактера и усуда, већ и (враћамо се на почетак) силом прилика домишљатости ауторског и продукционог тима, како од „Последњег стрелца“ начинити акциони трилер без пуно акционих сцена, пиротехнике, јурњаве аутомобилима, каскадерских радова и претерано раскошних енетеријера...Претпостављено тврдо кувано (хард боилед) у овом случају добацило је до ровитог, што ако нисте жанровски пуританац, такође може бити задовољавајућег, наравно домаћим чулима, прилагођеног укуса.

Владимир Црњански