FILMSKA KRITKA: RUSKI KONZUL Triler stanja stvari
Film „Ruski konzul“ reditelja Miroslava Lekića (upravo je započeo svoj bioskopski život), u svemu je očekivan. Konvencionalan je ali nije nezanimljiv mada ne nudi ništa epohalno novo i neviđeno, kako na saznajnom tako i na estetskom planu.
Tako, koga zanima pitanje Kosova i srpsko-albanskih odnosa od sedamdesetih do osamdesetih godina prošlog veka, videće kako već tada izgleda i teče, danas valjda svima poznato - pritisak Albanaca na Srbe da napuste svoje kuće i imanja, dok će poklonici filma, kao velike table pogodne za romansiran prikaz krupnih i važnih društvenih i političkih kretanja, biti suočeni sa zanatski dobro napravljenim, dramaturški i vizuelno korektnim, produkciono solidno zaokruženim ostvarenjem u kojem nema ni naročitih emotivnih vrhova ni padova.
Ono čega ima su upečatljive uloge, od glavnih do onih sporednih, ostvarenih koliko natprosečnim intenzitetom toliko i sa pravom merom. Nastao - još ili tek - 1988. godine, kao „umetnički čin razobličavanja kosovske politike Titovog komunističkog režima“, predložak „Ruskog konzula“ za film, pored svega što se sa Kosovom i ljudima koji tamo žive desilo posle, i dešava danas, pre ima funkciju, s ovdašnje strane i perspektive dopune složenog mozaika i pojačavanja eha negdašnjih prilika i događaja, pošteno je reći uverljivo prelomljenih kroz sudbine glavnih junaka, nego eksplozivni naboj novootkrivene, prethodno dugo prikrivane i prećutkivane aktuelnosti.
Izgleda i sam svestan toga, i kako izjavljuje u intervjuima povodom filma, reditelj Lekić sa svojim saradnicima nije želeo da naparavi politički pamflet i pruži konačne odgovore, a sa znanjem i da celokupna istorija srpsko-albanskog odnosa ne može da stane u jedan film, u fokusu prvenstveno drži samu priču i likove smeštene u samo jedan period ove duge i mučne povesti. Ipak, ispostaviće se da je proklamovano moguće samo delimično, jer u ovoj drami koju pokreće politika kao sudbina, i jedno njeno viđenje, i protagonisti i antagonisti, predstavnici dobra i zla, nosioci su i svojih nacionalnih identiteta i egzekutori više ili manje pogubnih višedecenijskih animoziteta.
Film „Ruski konzul“, u svojih gotovo dva i po sata obuhvata deceniju života doktora neuropsihijatra Ilije Jugovića (Nebojša Dugalić), koji 1973. godine, posle profesionalnog propusta i neetičnog odnosa sa pacijentkinjom, biva kažnjen: iz Beograda je premešten u bolnicu u Prizrenu, na mesto lekara opšte prakse. Tokom jednog noćnog dežurstva, svedok je milicijskog prebijanja nepoznatog čoveka. U svojoj ličnoj istrazi otkriva da je nepoznati - i nepoželjan, profesor istorije Ljubo Božović (Žarko Laušević), koji, sem što ne da svoju kuću Albancima, ima kuraži da govori: “Rusija će opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko”.
Možda samo čovek pod pritiskom koji nalazi svoj način da iskazuje nezadovoljstvo i bunt, a možda potencijalni psihijatrijski slučaj, Božović se izdaje i za nekadašnjeg ruskog diplomatu Ivana Stepanoviča Jastrebova, stvarnu ličnost prisutnu u Prizrenu osamdesetih godina 19. veka. Doktoru Jugoviću ovaj će susret i ono što sledi još drastičnije promeniti život. Želja i postupci da na prvom mestu bude čovek i savestan lekar, u sudaru sa partijskom mašinerijom jednoumlja, korumpiranošću, pritvornošću, strahom, slepom poslušnošću lokalnom partijskom kabadahiji, konačno zločinačkom zaverom i montiranim sudskim procesom, nevinog Jugovića odovode na višegodišnju robiju...
Ako bismo prvu polovinu “Ruskog konzula” okarakterisali kao društveno politički triler, drugi deo je u žanrovskom smislu gotovo punokrvni zatvorski film, pogođene atmosfere i krajnje životnih likova i situacija. Lokalna aktuelnost i univerzalnost „Ruskog konzula“ nije samo u izgleda neprolaznosti svih pitanja vezanih za Kosovo, već i u prepoznavanju i oslikavanju modela autoritarne a potkupljive i bahate vlasti, sukobu dobra sa zlom, koje je, u ovovremenom kompleksnom svetu opsena, sve teže rezlikovati.
Vladimir Crnjanski
