Džulijet Altonen, umetnica iz Amsterdama: Volim da se posvetim tragovima

Njena dela uskoro ćemo moći da vidimo od 9. marta  na izložbi “Connecting the Future: Mladi umetnici iz Srbije i Holandije” u beogradskoj Galeriji DOTS, uz radove još sedmoro autorki i autora iz ovih dveju zemalja. U svojim projektima Yulijet istražuje lične i društvene konstrukte koji nose izvesnu vrednost. Iskustva, mape čulnih nadražaja i pripovesti isprepletane su u jednu nit koja se neprestano iznova prede i jednako dozvoljava kako poricanje tako i prisećanje..

Kakvo je vaše viđenje koncepta predstojeće izložbe u Beogradu i njenog značaja za povezivanje mladih umetnika i umetnica iz Srbije i Holandije u ovoj etapi vaših karijera?

– Pre svega, veoma sam uzbuđena što ćemo izlagati u DOTS galeriji odmah nakon izložbe fantastične umetnice Kiki Smit. Istinski cenim njen rad i način na koji je njeno stvaralaštvo evoluiralo tokom godina. Takođe, veoma me raduje saradnja sa DOTS galerijom i Fondacijom jer se i lično vodim društvenim vrednostima koje njihov tim promoviše. Mislim da povezivanjem stvaralaca iz sredina različitih koliko su to Srbija i Holandija može nastati zaista stimulativno kreativno okruženje te značajne prilike za saradnju u budućnosti.

Kako biste opisali Vašu umetničku praksu posetiocima izložbe koji dosad nisu imali prilike da se sretnu s Vašim radom?

– Svojim radom nastojim da preispitam odnos umetnosti i zanata, kao i značenje termina „likovna umetnost“ iz vizure današnjih kulturnih institucija. Istovremeno, bavim se i samim konstruktima „umetnosti“ i „zanata“ kao usvojenim kategorijama.  Imam osećaj da ideje suprisustva i „spektralnog nasleđa“ nalaze odraz kako u mojoj umetničkoj praksi, tako i u mom privatnom životu. U poslednje vreme usredsređena sam na šivenje i vezenje kao postupke očuvanja sećanja, zadržavanja i obnavljanja. Posmatram i iznova se vraćam fragmentaciji i njenim pojavnim oblicima koje prepoznajem u prirodi, simbolima i vezenim šarama. Zaokuplja me ideja da ručni rad podstiče obradu sećanja i ponovno integrisanje ličnosti u vremenima kada smo suočeni s emotivnim poteškoćama.

Često se u radu vraćam animizmu – konceptu duhovnog svojstva predmeta ili materijala – koji se ogleda u načinu na koji se s godinama građevine, predmeti i vegetacija transformišu, stare i odolevaju zubu vremena. Takođe, istraživala sam pitanje „duše“ koju imaju nasleđeni ili sakupljeni predmeti, odnosno, sećanja pohranjenih u stvarima i materijalima, što izražavam kroz različite otiske i tragove koje ostavljam na tekstilu i papiru. Ti radovi proističu iz sopstvenih sećanja na razgovore, predmete i prizore – sećanja koja se ispoljavaju kroz prikupljanje tih „suvenira“ i otiskivanje njihovih nepatvorenih površina na tkaninu.

Pođednako mi je važno to što moji radovi uglavnom nisu uramljeni, tako da ih i najblaži povetarac koji u prostoriju dopre kroz otvoren prozor ili pokreti ljudi u blizini mogu pomeriti i učiniti delom dinamičnog okruženja. Zato ih doživljavam kao vizuelne stimulanse, koji deluju na mesto, na lokaciju, na osobu. Takođe, imam osećaj da je upravo ponovljeni postupak otiskivanja pomenutih predmeta način da se iznova vraćam određenim sećanjima i ponovo ih proživljavam. Predmeti koje ja otiskujem ili slikam postaju apstraktni i prelaze u novu ravan postojanja i međusobne interakcije. Ovim radovima ja dajem pojavni oblik ideji da jedan predmet ima tu moć da nas poveže s drugim ljudima te da bude izvorište najrazličitijih značenja tokom godina u kojima prelazi iz ruke u ruku, od jednog do drugog vlasnika. Otisci u rđi, kao i otisci na korišćenoj tkanini podražavaju prirodne procese kombinovanja i rekombinovanja, što za ishod ima membrana kojom je jedan predmet ili materijal ograničen u cirkularnom protoku vremena postaje sve poroznija i obuhvatnija.

Koje tehnike preferirate u radu?

– Volim da se posvetim ostacima i tragovima. Zato često koristim materijale i tkanine na kojima se mogu uočiti tragovi korišćenja u obliku boje ili mastila koji su nastali nenamerno. Time oni stiču određeni stepen autonomije. Moji radovi često prikazuju proces postepenog propadanja tokom vremena. Često se služim onime što sam prethodno odbacila ili što mi je preostalo od prethodnih radova jer u takvim materijalima prepoznajem preneseno značenje nečeg što je bez umišljaja ostavilo traga na njima, nečeg što ja doživljavam kao „simbiogenezu“ s ostalim predmetima i materijalima koje prikupljam i s kojima živim u svom studiju. Takvi su radovi za mene poput duhova pređašnjih materijala. Takođe, svesna sam načina na koji ručni rad iglom i koncem podstiče samootkriće i osnaživanje u periodima tranzicije, pošto materijalni predmeti koji u tim procesima nastaju pohranjuju sećanje na takve transformativne trenutke. Sigurna sam da nije moguće gledati vezene i šivene predmete bez primisli o narativu koji stoji iza takvih predmeta, odnosno, bez povezivanja s rukom umetnika koja ih je stvorila. Pođednako me zaokuplja ideja intuitivnog i meditativnog procesa vezenja kao zapisa ličnog iskustva i oporavka, ali i kao sopstvenog potpisa.

U Amsterdamu ste inicirali Laurel Project Space, u okviru kojeg ste organizovali brojne grupne izložbe. Mislite li da kao umetnica u današnje vreme morate da učestvujete i u organizacionim aspektima izložbi, ili je to jednostavno vaša lična želja?

– Ko-iniciranje i vođenje tog projekta za mene je bilo neprocenjivo. Naučila sam toliko toga s čim nisam imala prilike da se sretnem u toku formalnog umetničkog obrazovanja. Želja našeg tima bila je kreiranje umetničkog prostora u kome ćemo i sami stvarati i izlagati – gde će umetnici biti adekvatno plaćeni za svoj rad i moći jedni od drugih da uče i međusobno sarađuju. Rekla bih da studiranje, planiranje i implementacija praktičnih detalja u organizaciji izložbe, kao i kontakt s umetnicima, autorima, grafičkim dizajnerima i gostujućim kustosima, istinski širi naše vidike, dok mene lično čini svesnijom svoje umetničke prakse i vičnijom autorefleksiji. Osim toga, mnogo toga se može naučiti u saradnji s ostalim članovima tima, naročito zbog toga što svako od nas kolektivu doprinosi svojim jedinstvenim znanjima i veštinama.       

Nikola Marković