DNEVNIKOVA KNJIGA  Gvadalupe Netel: Brak crvenih ribica

Osvrćući se na savremenu svetsku književnu produkciju čini se da je velik broj autora skoro opsesivno okrenut istraživanju intimnih detalja malih i uskih svetova svojih junaka, preciznom oslikavanju svake, pa i najbanalnije tačke svakodnevice i stvarnosti, kao da će to frenetično popisivanje svega što čini najličniji isečak nečije stvarnosti paradoksalno uspeti da osvetli širu sliku ljudskosti, i dozvoliti bar neki viši uvid u to šta nas čini takvima kakvi jesmo. I tu je upravo zamka; ma koliko bili dragoceni uvidi u sve te „male“ živote diljem zemaljske kugle koje nam otvara popularna naracija intimnosti, često upravo zbog hiperprodukcije ovakve knjige skreću ka cepidlačkom opisivanju banalnosti svakodnevice. Koliko autori uspevaju da igraju između granica opsesivne trivijalnosti i dirljive intimnosti u velikoj meri zavisi od njihove spisateljske veštine, koja Gvadalupe Netel svakako ne nedostaje. Gvadalupe Netel (1973) je nagrađivana meksička spisateljica sa doktoratom iz društvenih nauka. Piše romane, pripovetke i eseje u kojima je, između ostalog, pisala i o Huliju Kortasaru. Objavljuje u više međunarodnih časopisa, a sama radi kao urednica magazina o kulturi meksičkog nacionalnog univerziteta.

„Brak crvenih ribica“ je, iako stilski na visokom nivou, pitka i lako čitljiva knjiga koja takva ostaje i kada se autorka dotiče ozbiljnih i teških psiholoških problema likova koje iznijansirano ocrtava, uvek stvarajući upečatljivu i živu atmosferu. „Brak crvenih ribica“ je zbirka intimnih ispovesti različitih likova, koje sve povezuje to što u prelomnim trenucima pronalaze čudne paralele između svojih života i onoga što su doživljavaju životinje i druga bića u njihovom okruženju, sluteći konačno neki viši ritam života koji vezuje sve na ovom svetu. Netelova se nimalo ne plaši da eksperimentiše, i više situacija u kojima se nalaze njeni likovi postavljeno je oko neobičnih premisa. Možda je i najkonvencionalnija pitko napisana naslovna priča o braku čije je raspadanje moguće pratiti kroz prizmu života dve šarene ribice u akvarijumu. „Mačja“ pripovetka je, očekivano, povezana sa plodnošću, dok „Pekinška zmija“ u porodičnu idilu uvodi zlokobnu senku zmije otrovnice koja figurira kao simbol preporoda i smrti, skrivenih dubina ličnosti, ali i nesagledive tuđine. Svakako najneobičnija od svih je priča „Gljivice“, dok „Ratovanje po smeću“ uvodi profesora biologije opsednutog insektima.

Nastasja Pisarev