ДНЕВНИКОВА КЊИГА  Гвадалупе Нетел: Брак црвених рибица

Осврћући се на савремену светску књижевну продукцију чини се да је велик број аутора скоро опсесивно окренут истраживању интимних детаља малих и уских светова својих јунака, прецизном осликавању сваке, па и најбаналније тачке свакодневице и стварности, као да ће то френетично пописивање свега што чини најличнији исечак нечије стварности парадоксално успети да осветли ширу слику људскости, и дозволити бар неки виши увид у то шта нас чини таквима какви јесмо. И ту је управо замка; ма колико били драгоцени увиди у све те „мале“ животе диљем земаљске кугле које нам отвара популарна нарација интимности, често управо због хиперпродукције овакве књиге скрећу ка цепидлачком описивању баналности свакодневице. Колико аутори успевају да играју између граница опсесивне тривијалности и дирљиве интимности у великој мери зависи од њихове списатељске вештине, која Гвадалупе Нетел свакако не недостаје. Гвадалупе Нетел (1973) је награђивана мексичка списатељица са докторатом из друштвених наука. Пише романе, приповетке и есеје у којима је, између осталог, писала и о Хулију Кортасару. Објављује у више међународних часописа, а сама ради као уредница магазина о култури мексичког националног универзитета.

„Брак црвених рибица“ је, иако стилски на високом нивоу, питка и лако читљива књига која таква остаје и када се ауторка дотиче озбиљних и тешких психолошких проблема ликова које изнијансирано оцртава, увек стварајући упечатљиву и живу атмосферу. „Брак црвених рибица“ је збирка интимних исповести различитих ликова, које све повезује то што у преломним тренуцима проналазе чудне паралеле између својих живота и онога што су доживљавају животиње и друга бића у њиховом окружењу, слутећи коначно неки виши ритам живота који везује све на овом свету. Нетелова се нимало не плаши да експериментише, и више ситуација у којима се налазе њени ликови постављено је око необичних премиса. Можда је и најконвенционалнија питко написана насловна прича о браку чије је распадање могуће пратити кроз призму живота две шарене рибице у акваријуму. „Мачја“ приповетка је, очекивано, повезана са плодношћу, док „Пекиншка змија“ у породичну идилу уводи злокобну сенку змије отровнице која фигурира као симбол препорода и смрти, скривених дубина личности, али и несагледиве туђине. Свакако најнеобичнија од свих је прича „Гљивице“, док „Ратовање по смећу“ уводи професора биологије опседнутог инсектима.

Настасја Писарев