INTERVJU: LJUBIŠA MILIŠIĆ, DRAMSKI UMETNIK Novosadski novi i drugi teatri

Njegova karakterna crta unosi u snimljeni materijal dozu serioznosti, a i on sam je glumu oduvek shvatao vrlo ozbiljno, još od samih početaka bavljenja ovim zanatom. Diplomirao je u klasi Branka Pleše i o svom profesoru Milišić ima samo reči hvale:

– Naravno da je on ostavio najdublji trag. Bio je moj pozorišni otac, deda, kako god. Kod njega sam bio u klasi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, studirao, upijao sve što je on govorio. Jedan veliki poznavalac teatra, erudita i sve drugo. I dan-danas se prisećam, prizivam i stalno slušam njegove reči kad god je neka proba.  I dalje  sve smernice vode ka tome čemu nas je on učio – kaže Ljubiša Milišić. – Rale Milenković je takođe Plešin student i kad sam izašao sa Akademije, s njim sam radio nekoliko predstava i mnogo mi znači, zato što mi se čini da s njim razgovaram istim pozorišnim jezikom. Mnogo ga razumem i on mi kao stariji kolega i reditelj i glumac, produžava taj Plešin odjek iz onih vremena i drži me u stalnoj vezi sa tim poimanjem pozorišta, sa tim pravim smernicama. Držim se toga. Možda ima i bolje, ali za mene je to - to. 

Branko Pleša bio je moj pozorišni otac, deda, kako god. I dan-danas prizivam njegove reči kad god je neka proba. I dalje sve smernice vode ka onome čemu nas je učio

Milišić je tearsku karijeru počeo u Srpskom narodnom pozorištu, potom ga je angažman vodio preko vršačkog i kikindskog, do zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović”, gde je danas stalni član ansambla. Pored angažmana u matičnom pozorištu, osnivač je i direktor Novosadskog Novog teatra. Pozorišna sezona se polako privodi kraju, a ovaj dramski umetnik se za „Dnevnik” dotakao kako minulog, tako i aktuelnog aktuelnog teatarskog trenutka i poteškoća koje prate ustanove ovakvog tipa.. 

Direktor ste i osnivač Novosadskog novog teatra i to pozorište kao nezavisno opstaje već dugi niz godina, uprkos teškoćama koje prate svako pozorište.

- Profesor Pleša, u čijoj smo bili klasi, nas je spremao i kad smo izlazili, bili smo treća-četvrta godina na akademiji, onda je jedna od njegovih poruka bila: „Deco, spremajte se da budete glumci 21. veka. Ne znam šta to znači, ali znam da sigurno pozorište i gluma neće izgledati onako kako je to izgledalo do tada”.  To je već 1995-96. godine bilo. Već tada su se neke stvari menjale. I onda, kako nam je to najavio i imajući u glavi tu rečenicu, ja sam stalno osluškivao šta je ono što se dešava kod nas u kući, u pozorištu i šta je ono što se dešava oko nas. Kad kažem u kući, mislim na moje matično pozorište u Zrenjaninu. Tom prilikom, za tih nešto više od dvadeset i pet godina otkad sam u zrenjaninskom pozorištu bilo je raznih perioda - dobrih, loših, i stalno se to nekako smenjuje. Nažalost, ono što je nezgodna situacija u ovom pozorištu je – nikako da se uspostavi kontimuitet. Taman bude dve-tri godine nešto dobro, a onda se sroza. Ili nema para, ili su političke promene. Stalno su neka turbulentna vremena. Takva su se recimo desila i tada 2007/08. Odjednom su se prepolovili, smanjili budžeti za realizaciju projekata u pozorištu. Imali smo plate, ali za produkciju nije bilo i ostalo nam je slobodnog vremena. I u tom prostoru slobodnog vremena sagledao sam da ne mogu da sedim kući i da idem na pecanje, nego sam još uvek imao dobru želju i vatru da se borim u pozorištu. Imao sam i tu dobru priliku da mi je i supruga lutkarska glumica iz Zrenjanina, tako da smo upareni u nekom tom razmišljanju o pozorištu. I privatno i profesionalno i kako god, živimo to, i pošto živimo u Novom Sadu, palo nam je na pamet da u svoje slobodno vreme pokušamo da radimo neku privatnu produkciju. Ispostavilo da je čovek koji je mene spremao za prijemni ispit, profesor književnosti iz Novog Sada – Vukašin Lazović, da je postao direktor gimnazije “Svetozar Marković” u Novom Sadu. Te godine se desilo čudo, a to je da jedna gimnazija u svom dvorištu, nema salu za fizičko, ali su umesto svečane sale, napravili salu za pozorište. Ja odlazim kod njega i u susretu sa novom pozorišnom salom koja je prava - dvesta ljudi, publika, cugovi...  Vukašina nam otvori mogućnost da počnemo da stvaramo pozorište iz početka. I tim putem, skupilo se nekoliko nas kolega, istomišljenika, drugara, koji smo pritom svi Novosađani, ali smo vezani za pozorišta u Novom Sadu, Zrenjaninu i Kikindi. Nas 7,8 do 10, krenuli smo da stvaramo četvrto novosadsko pozorište: Novosadski novi teatar,

Početni repertoar je bio s malim brojem predstava.

- Krenuli smo naivno s jednom večernjom predstavom i sa jednom dečijom predstavom, misleći da možemo da pravimo repertoar, da imamo svaki mesec redovna igranja, međutim ubrzo smo videli da moramo biti mnogo vredniji i da smo krenuli da zagrizemo jedan mnogo, mnogo veći kolač i onda smo sve svoje resurse i vremenske i finansijske i kakve god, dali u to da proizvedemo što više predstava, ali nam je uvek bilo jasno da želimo da pravimo pravo profesionalno pozorište, ali da se mi tamo ne bavimo onim što bi se u nekom pežorativnom smislu zvalo tezga. Znači: dva-tri glumca, pa nešto idemo, pravimo vrtiće i tamo-ovamo, nego je uvek ambicija bila da se pravi novo gradsko pozorište sa repertoarom, što je ambicioznije moguće. I naravno uvek preko od sredstava koja bismo dobijali od grada i Pokrajine, skromno za sve vreme postojanja. Drugu produkciju na dramskoj sceni nam je bila pokušaj da uradimo – i uradili smo „Putujuće pozorište Šopalović” čija je premijera bila u Mokrinu. To je samostalna produkcija sa šesnaest ljudi na sceni. To je bilo dobro, ali zbog brojnosti nije moglo da opstane.

Krenuli ste paralelno i s predstavama za decu.

- U međuvremenu su se dešavale predstave za decu. Prvi neki ozbiljniji novac koji smo dobili na konkursima smo odmah uložili u to da napravimo najbolju moguću predstavu za decu. Onda smo zvali najbolje, po našoj proceni, to jest pod velikim uticajem moje supruge Nataše Milišić, koja ima veliko iskustvo u radu na latkarskoj sceni. Dragoslav Todorović Šilja, tekst Svetislav Pešić i ‘ajmo. Radili smo predstavu „Pohvala snegu” i to je bila već 2014. godina Ta predstava nas je u svom vizuelnom i produkcionom karakteru izbacila da budemo vidljivi i onda su nas malo bolje ispratili i kritika i pozorišna javnost i to je bio trenutak da ja iskoristim i da podnesem zahtev da nas kao jedino nezavisno pozorište prime u Udruženje profesio- nalnih pozorišta Vojvodine i tada se to i desilo. 2015. godine primljeni smo u Zajednicu profesionalnih pozorišta Vojvodine kao četrnaesto i jedino profesionalno pozorište koje nije ustanova kulture čiji je osnivač Grad ili Pokrajina. I odmah te godine je sa velikim uspehom naša predstava „Pohvala snegu” u režiji Dragoslava Todorovića prošla selekciju. Tamo smo bili u užoj konkurenciji za nagradu za najbolju predstavu i onda je krenulo. Odmah te godine je bila premijera naše najigranije predstave “Ženidba na čardaku” koja se i dan danas igra od 2014. preko 70 puta. Igra pet glumaca i šest tamburaša. To je došao da nam režira Dragan Ostojić iz Kikinde. I tako... Novosadski Novi teatar živi, imamo živ repertoar i nadamo se da će to biti još ozbiljnije.