DNEVNIKOVA KNJIGA  Ameli Notomb: Dvopolna imena

Ameli Notomb (1966) je belgijska autorka koja piše na francuskom. Od 1992, kada je debitovala sa svojom prvom knjigom, uspela je da svake sledeće godine objavi po jednu. Knjige Ameli Notomb su često u vrhu bestseler lista u frankofonim zemljama i naročito omiljene kod mladih čitalaca, a osim titule koju je primila od belgijskog kralja za zasluge u kulturi, među važnijim nagradama bila je i ona koju je dobila od francuske akademije za najbolji roman (za „Strah i trepet“).

„Dvopolna imena“ je roman pisan u kratkim rečenicama brzog ritma, u kojoj je jednostavna i zanimljiva naracija ispresecana lakonskim dijalogom. Radnja romana prati francusku provincijalku Dominik koja se udaje za pariskog biznismena kog nikako ne može do kraja da pročita, i prateći njega, ostavlja svoj jednostavni dotadašnji život, seleći se u sve prestižnije četvrti Pariza.

Roman se bavi temom destruktivne osvete koja je pretvorena u životni projekat, i postavlja pitanja šta godinama osmišljavana odmazda čini od života ljudi koji su u nju upleteni svesno ili nesvesno. Notombova je najviše zainteresovana za likove autsajdera – od naivne i lakoverne Dominik, do njene neobične i pomalo mračne ćerke koja se na poseban način nosi sa poremećenim odnosima u porodici u kojoj odrasta.

Iako Notombova u svojoj knjizi uvodi ozbiljne teme (o odrastanju i sazrevanju, otkrivanju sopstvenog identiteta, odnosima između rase i klase u savremenom društvu, ljubavi itd), i iako svako pitanje koje je otvorila dovodi do manje ili više zadovoljavajućeg raspleta, autorka ipak ostaje prilično površna, a njena proza savršeno pitka (mada nikad glupa ili petparački jeftina). To ne mora nužno da bude mana, i svakako su nam potrebne i ovakve knjige, uz koje je moguće provesti par prijatnih sati čitanja. Notombova nema problema da piše lako i gotovo vedro o teškim i mračnim psihološkim temama, pa su „Dvopolna imena“ više nalik lepo stilizovanoj noveli nego klasičnom romanu. Zapravo, stilizovani i lapidarni stil koji odlikuje Notombovu u svojoj jednostavnosti gotovo podseća na basne, dok je u najboljim trenucima kada je prošaran apsurdom pomalo liči na „lakšu“ i neopterećeniju verziju Kamija.

Iako je u pitanju roman okrenut temama osvete, i poremećenih porodičnih i ljubavnih odnosa, ipak je ideja koja ostaje iza celokupne priče rečenica jedne od junakinja da je „osoba koja voli uvek najjača.“

Nastasja Pisarev