DNEVNIKOVA KNJIGA Džo Aberkrombi: Junaci

Džo Aberkrombi (1974) je britanski autor epske fantastike i fantazije, poznat po više serijala. Njegov roman „Pola kralja“ dobio je nagradu Lokust za omladinsku književnost (Young Adult). Aberkrombi je jedan od pisaca fantastike koji su trenutno u usponu, sa solidnim tiražima knjiga, i moglo bi se reći da je doživeo ostvarenje „američkog spisateljskog sna“ (to što je Britanac ne menja puno na stvari – jedan set pravila postoji za anglofone pisce, drugi za sve ostale koji se mnogo teže i komplikovanije probijaju na svetsko tržište). Posle studiranja psihologije Aberkrombi je duže vreme radio kao honorarni filmski montažer, što mu je ostavljalo dosta vremena za pisanje. Svoju prvu knjigu „Oštrica“ nudio je agentima godinu dana, sve dok nije objavljena 2006, i otvorila mu put ka daljim uspesima i sve većoj popularnosti.

Knjiga „Junaci“ je roman epske fantastike smešten u svet „Prvog zakona“. Ova knjiga može da se čita sama, ali je slika potpunija uz još neku od knjiga iz trilogije. Aberkrombijevi „Junaci“ opisuju krvavu trodnevnu bitku u kojoj se dve strane besmisleno bore za parčence zemlje da bi pobedili u većem sukobu. Radnja je zanimljivija za praćenje jer roman (kao što je to već u ovom žanru nepisani običaj) dopunjuje detaljna mapa bojnog polja, kao i isto tako detaljan popis svih junaka koji učestvuju u sukobu, podeljenih po divizijama i afilijacijama. Knjiga je u najvećoj meri pisana iz tri tačke gledišta – dve pripadaju vojnicima sa obe strane, a treća princu koji pokušava da povrati svoj presto.

„Junake“ otvara citat Bertolda Brehta da je „nesrećna zemlja kojoj trebaju junaci“, i ovo ostaje centralna ideja Aberkrombijevog romana. Iako je radnja smeštena u fantazijski svet, brutalni užasi rata sasvim su realistični. Bolno su realistični i Aberkrombijevi junaci koji zapravo to nisu, jer se na kraju romana i naslov nameće kao konačna ironija. Nasuprot romantizovanim Tolikinovim ratovima u kojima likovi uvek znaju za šta ginu, ili bar za šta se bore, Aberkrombijevi junaci nemaju tu milost. Niko zapravo ne upravlja svojom sudbinom, a svačija žrtva je konačno besmislena.

Pisac uspeva u onome što je sebi postavio – da detaljno, sistematski i ubedljivo prikaže bitku smeštenu u fantastični svet i univerzalni besmisao rata, ali nikad ne uspeva ni za trenutak da prevaziđe površnost opštih mesta i bezbroj puta ponavljanih ideja, niti da im doda bilo šta naročito upečatljivo ili originalno. Ovo je dobra knjiga za ljubitelje ratne literature koji vole i fantastiku, ali ne mnogo više od toga.

Nastasja Pisarev

„Znaš, Dau ti nikada neće dati više nego što sam uspeš da ugrabiš. Za tebe neće biti ničega, bez obzira koliko si veran. Zapravo, što si verniji, to će biti manje. Videćeš. Treba nahraniti previše gladnih pasa a mesa nema dovoljno“.

Tresovo oko tek trunčicu usitni. „Ja nisam pas“.

Taj prosev besa bi ućutkao većinu ljudi, ali je za Kaldera bio pukotina koju treba proširivati. „To je meni jasno“, prošaputa on, tiho i žustro kao što je Sef šaputala njemu. „Većina ljudi te se toliko boji da od tog straha ne vidi dalje, ali ja vidim. Ja vidim šta si ti. Ratnik, naravno, ali i britak um. Ambiciozan čovek. Ponosan čovek, a što i ne bi bio”? Kalder ih zaustavi u mračnom delu hodnika, nagnu se zaverenički blizu, gušeći poriv da ustukne kada se onaj užasni ožiljak okrenu ka njemu. „Da za mene radi čovek kao što si ti, ja bih mu davao mnogo bolje poslove nego Crni Dau, bar to mogu da ti obećam“.

Tres mu mahnu da priđe, a krupni rubin na njegovom malom prstu sijao je u polumraku bojom krvi. Nije ostavljao Kalderu izbora nego da se približi, bliže, preblizu.