PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Mogla je da natera špilhozne da jurnu preko betona poput malih pljosnatih rakova

Razgovarale su, ako je to bio razgovor, piskavim cičanjem i valjale se po betonskom dvorištu kao da je plast sena. Džejni bi se u početku nagnula preko daske na svom prozoru, četiri i po sprata iznad i zamišljeno štrckala pljuvačku između jezika i nepca dok nije imala zadovoljavajuću municiju. Zatim bi izvila vrat i, naduvenih obraza, ispljunula je. Bliznakinje su ignorisale bombardovanje kad bi udarilo o beton, ali bi se dale u silnu ciku i vrisku kad bi ona pogodila svoju metu. Nikad ne bi pogledale gore, već bi se rastrčale cičeći, obuzete divljim uzbuđenjem.

Bila je tu još jedna igra. Za toplih dana, bliznakinje bi se dok trepneš izvukle iz svojih špilhozni. U jednom trenutku bile su pristojne kao dve svetice, a već sledećeg jedna ili obe bile bi bi četiri-pe metara dalje od tih predmeta. Cičale bi i brže-bolje se ponovo uvlačile u odeću, bacajući preplašene poglede ka vratima podruma. Yejni je  otkrila da uz malo koncentracije može da pomeri špilhozne - tačnije kad ih niko ne nosi. Marljivo je vežbala ležeći preko prozorke daske, grudima i bradom naslonjena na jastuk, očiju izbuljenih od napora. U početku bi odevni predmet samo ležao tamo i slabašno zalepršao, kao da je preko njega preleteo mali vihor. Ali uskoro je mogla da natera špilhozne da jurnu preko betona poput malih pljosnatih rakova. Bilo je divno gledati kako bi se te dve devojčice pokrenule kad bi se to dogodilo i milina čuti ih kad zaciče. Posle su malo opreznije kad su se skidale, i Džejni bi ponekad vrebala i četrdeset minuta pre nego što bi joj se ukazala prilika. A ponekad bi, čak i tada, sačekala, a bliznakinje bi, jedna obučena druga gola, kružile oko špilhozni, vrebajući ih kao dva mačeta koja vrebaju bubu. Džejni bi onda napala, špihozne bi poletele, a bliznakinje bi se oborile na njih; ponekad bi ih odmah uhvatile, a ponekad su morale da ih jure dok njihova mala pluća ne bi brektala poput male parne mašine.

Džejni je saznala zašto su toliko brinule zbog podrumskih vrata kad je jednog popodneva uspela da podigne špilhozne umesto da ih samo gurka po dvorištu. Sačekala je da se bliznakinje dovoljno opuste da postanu neoprezne i svuku odeću, udaljavajući se, pa se ponovo polako vraćajući, kao da je izazivaju. A ona je i dalje čeka, dok konačno oba para špilhozni nisu ležala zajedno na maloj ružičasto-beloj gomili. Tada je napala. Špilhozne su se podigne od tla, naglo se uskovitlale uvis i odlerpšale do simsa prozora na prvom spratu. Pošto je dvorište bilo malčice ispod nivoa ulice, odeća je sada bila dva metra iznad tla i dobrano van domašaja. Ostavila ju je tamo.

Jedna od bliznakinja potrčala je ka središtu dvorišta i počela uzbuđeno da skakuće u mestu, istežući se i pružajući da vidi špilhozne. Druga je otrčala do zgrade ispod prozora na prvom spratu i pružala svoje ručice najviše što je mogla, dodirujući cigle dobrih sedamdeset centimetara ispod svog cilja. Zatim su potrčale jedna ka drugoj i zabrinuto zacvrkutale. Posle nekog vremena, jedna do druge, poikušale su ponovo da dosegnu zid. Sve češće su dobacivale te prestrašene poglede ka podrumskim vratima, a sve ređe je taj strah bio pomešan sa zadovoljstvom.

Konačno su se šćućurile najdalje što su mogle od vrata, obgrlile se i tupo zurile. Polako su se utišale, brbljanje je zamenilo cvrkutanje, a onda gugutanje, dok na kraju nisu sasvim utihnule, dve majušne grudvice straha.

Činilo se da su prošli sati - nedelje - opčinjenog iščekivanja pre nego što je Džejni čula tup udarac i videla kako se vrata pomeraju. Kroz njih je izašao domar, kao i obično pomalo pripit. Videla je crvene polumesece pod njegovim upalim žutobelim očima. „Boni!”, prodrao se. „Bini! Di ste?” Izjurio je na otvoreno i pogledao oko sebe. „Izlaste! Vidi ti Nji”! Kosu ću vam počupati! Di vam je odeća?” Obrušio se na njih i uhvatio ih ogromnim rukama za majušne bicepse. Podigao ih je tako da je svaka nožnim prstom jedva doticala beton, a mali zarobljeni laktovi bili su im okrenuti ka nebu. Okrenuo se, jednom, dvaput, tražeći i kočano ugledao špilhozne na simsu. „Kako li vam je to uspelo?”, zahtevao je. „Oćete da bacite svoja skupa odelca? Joj što ću da vas izbubetam.”

Spustio se na jedno koleno i prebacio dva mala tela preko druge butine. Verovatno je umeo da skupi šaku tako da proizvodi više buke nego bola, ali kako god da je to radio, zvuk je bio impresivan. Yejni se zakikotala.

Domar je svakoj bliznakinji udelio četiri jednaka udarca, a onda ih postavio na noge. Stajale su ćutke jedna pored druge držeći se za zadnjice i ogledale ga kako odlazi do prozorske daske i skida špilhozne. Bacio ih je kod njihovih nogu i zapretio im desnim kažiprstom. „Samo još jednom da vas uvatim da ste to uradile, ima da dovedem gospodina Miltona konduktera da vam izbuši uši. Ste čule?”, zaurlao je. Prilepile su se jedna uz drugu, razrogačenih očiju. Oteturao se nazad do vrata i zalupio ih za sobom.

Bliznakinje su se polako uvukle u svoje špilhozne. Zatim su se vratile u senke pored zida i šćućurile se tamo, oslonivši se leđima i nogama. Sašaptavale su se. To je bio kraj zabave za Džejni za taj dan.

Teodor Sterdžen

Odlomak iz romana „Više nego ljudski”. Prevela s engleskog Vesna Stojković. Čarobna knjiga, Beograd 2019.