Književna kritika: Umiranje iznutra Roberta Silverberga

U toku svoje duge karijere osvojio je mnoge nagrade uključujući i Nebulu i Hjugo, koje spadaju u najprestižnije nagrade iz oblasti naučne fantastike i fantastike.

U prvom delu karijere Silverberg je postao poznat po svojoj neverovatnoj prolifičnosti – gotovo od početka svoje karijere pisao je i objavljivao po pet priča mesečno, ali je posle sloma tržišta naučnofantastične fikcije 1958. u Americi svoju pažnju na neko vreme okrenuo na druga polja, uključujući tu i meku pornografiju (gde je napisao neverovatnih 200 romana pod pseudonimom Don Eliot). Na vrhuncu, pisao je oko četvrt miliona reči mesečno, objavljivao čak dve knjige mesečno, i velik broj drugih tekstova, za različite izdavače i pod različitim imenima. 

U drugoj fazi svoje stvaralačke karijere, u kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim, kada su pisci naučne fantastike počeli sve više da istražuju mogućnosti naracije izvan uskih konvencija žanra, pišući sve sofisticiranije, i Silverberg je promenio svoj način pristupa privovedanju. 

Prevodilac: Oto Oltvanji

Izdavač: Čarobna knjiga 2019.

“Umiranje iznutra” spada u njegove ozbiljnije knjige, isto kao i “Zamak lorda Valentina” (deo naučnofantastino-fantazijskog serijala) ili “Jedrenje u Vizantiju” (prema naslovu Jejtsove pesme) za koju je dobio Nebulu.

“Umiranje iznutra” je pisan u formi intimne ispovesti iz prvog lica glavnog lika Dejvida Seliga, koji od rođenja ima sposobnost da čita tuđe misli. Zaplet romane pokreće lagano nestajanje Selvigovog dara, kog je protagonista sve do tad smatrao kao neizostavni deo svoje ličnosti, i koji zapravo nikada nije koristio ni na kakav smislen ili važan način, sem za sitne prevare. Gubitak talenta poklapa se sa Selvigovim sučavanjem sa starenjem i propadanjem sopstvenog tela.

Hodam Sto šesnaestom ulicom. Zdesna su široke travnate površine Saut Filda; sleva plitke stepenice koje se penju ka Louvoj bibliteci. Sećam se Saut Filda dok je još bio atletska staza nasred kampusa: smeđa prašnjava površina, baza za bejzbol. Ograda. Na prvoj godini tamo sam igrao softbol. Odlazili bismo do ormarića u Studentskom domu da se presvučemo i onda, noseći patike, polo majice, prljave sive šortseve, osećajući se golo među ostalim studentima u poslovnim odelima ili uniformama rezervnih oficira, udarali u sprint niz beskrajne stepenice do Saut Fildaza sat vremena fizičkih aktivnosti u prirodi. Bio sam dobar u softbolu. Nisam bio mišićav, ali imao sam brze reflekse i dobro oko, a imao sam i prednost što sam znao šta planira udarač. Stajao bi tamo misleći: Ovaj tip je suviše žgoljav da raspali, baciću mu jednu brzu, a ja bih bio spreman za nju i razvalio je u levo polje, kružeći po bazama dok još niko nije shvatio šta se dešava.

Selvig je čudan lik kog nije lako voleti; on je sebični gubitnik, sitni preverant, u isto vreme preterano arogantan i nesiguran, i deluje kao realističan psihološki portret kakav bi mogao biti proizvod odrastanja sa darom koji osobi daje neviđenu prednost, ali je isto vreme strašno otuđuje od ljudi.

Majkl Dirda, književni kritičar Vašington posta, napisao je povodom reizdanja ove knjige da je u pitanju Silverbergovo remek delo: “Suludo je što je ova knjiga otpisivana kao običan žanrovski klasik. Ovo je (...) roman o zajedničkoj ljudskoj tugi, o traumi prelaska u srednje godine, o shvatanju da svi umiremo iznutra, i da se svi moramo suočiti sa nestankom osobe koja  smo bili“. S druge strane, zanimljivo je da je Silverberg za ovu knjigu suvo prokomentarisao da je: “Sasvim obične strukture, kao i sve ostale moje knjige”.

Nastasja Pisarev