Књижевна критика: Умирање изнутра Роберта Силверберга

У току своје дуге каријере освојио је многе награде укључујући и Небулу и Хјуго, које спадају у најпрестижније награде из области научне фантастике и фантастике.

У првом делу каријере Силверберг је постао познат по својој невероватној пролифичности – готово од почетка своје каријере писао је и објављивао по пет прича месечно, али је после слома тржишта научнофантастичне фикције 1958. у Америци своју пажњу на неко време окренуо на друга поља, укључујући ту и меку порнографију (где је написао невероватних 200 романа под псеудонимом Дон Елиот). На врхунцу, писао је око четврт милиона речи месечно, објављивао чак две књиге месечно, и велик број других текстова, за различите издаваче и под различитим именима. 

У другој фази своје стваралачке каријере, у касним шездесетим и раним седамдесетим, када су писци научне фантастике почели све више да истражују могућности нарације изван уских конвенција жанра, пишући све софистицираније, и Силверберг је променио свој начин приступа привоведању. 

Преводилац: Ото Олтвањи

Издавач: Чаробна књига 2019.

“Умирање изнутра” спада у његове озбиљније књиге, исто као и “Замак лорда Валентина” (део научнофантастино-фантазијског серијала) или “Једрење у Византију” (према наслову Јејтсове песме) за коју је добио Небулу.

“Умирање изнутра” је писан у форми интимне исповести из првог лица главног лика Дејвида Селига, који од рођења има способност да чита туђе мисли. Заплет романе покреће лагано нестајање Селвиговог дара, ког је протагониста све до тад сматрао као неизоставни део своје личности, и који заправо никада није користио ни на какав смислен или важан начин, сем за ситне преваре. Губитак талента поклапа се са Селвиговим сучавањем са старењем и пропадањем сопственог тела.

Ходам Сто шеснаестом улицом. Здесна су широке травнате површине Саут Филда; слева плитке степенице које се пењу ка Лоувој библитеци. Сећам се Саут Филда док је још био атлетска стаза насред кампуса: смеђа прашњава површина, база за бејзбол. Ограда. На првој години тамо сам играо софтбол. Одлазили бисмо до ормарића у Студентском дому да се пресвучемо и онда, носећи патике, поло мајице, прљаве сиве шортсеве, осећајући се голо међу осталим студентима у пословним оделима или униформама резервних официра, ударали у спринт низ бескрајне степенице до Саут Филдаза сат времена физичких активности у природи. Био сам добар у софтболу. Нисам био мишићав, али имао сам брзе рефлексе и добро око, а имао сам и предност што сам знао шта планира ударач. Стајао би тамо мислећи: Овај тип је сувише жгољав да распали, бацићу му једну брзу, а ја бих био спреман за њу и развалио је у лево поље, кружећи по базама док још нико није схватио шта се дешава.

Селвиг је чудан лик ког није лако волети; он је себични губитник, ситни преверант, у исто време претерано арогантан и несигуран, и делује као реалистичан психолошки портрет какав би могао бити производ одрастања са даром који особи даје невиђену предност, али је исто време страшно отуђује од људи.

Мајкл Дирда, књижевни критичар Вашингтон поста, написао је поводом реиздања ове књиге да је у питању Силвербергово ремек дело: “Сулудо је што је ова књига отписивана као обичан жанровски класик. Ово је (...) роман о заједничкој људској туги, о трауми преласка у средње године, о схватању да сви умиремо изнутра, и да се сви морамо суочити са нестанком особе која  смо били“. С друге стране, занимљиво је да је Силверберг за ову књигу суво прокоментарисао да је: “Сасвим обичне структуре, као и све остале моје књиге”.

Настасја Писарев