Književna kritika: Delići ogledala, Ždral 2019.
NOVI SAD: Aleksandar Ševo (1952) je magistar filoloških nauka, i dugogodišnji predavač na odseku za slavistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Prevodi sa ruskog i na ruski, piše kratku prozu, poeziju i esejistiku. Knjiga “Delići ogledala” je zbirka haiku i senrju poezije koja je nastajala u periodu od dvadeset godina (1997-2017), a mnoge od obuhvaćenih pesama objavljivane su u časopisima i antologijama (jedna pesma je nagrađena i u samom Japanu).
Haiku je svakako najpoznatija japanska poetska forma – jedna kratka pesma se sastoji od tri stiha koji imaju 17 slogova. Haiku kroz opise prirode dočarava raspoloženja i osećanja lirskog subjekta, i kroz prikaz pejzaža diskretno otkriva prenesenu sliku unutrašnjeg pejzaža. Korene jednostavnosti i svedenosti haikua treba tražiti u činjenici da je nastao pod uticajem zena i zen književnosti koja je obično jezgrovita, štura u deskripcijama i objašnjenjima, i pred čitaoca postavlja zadatak da intuitivno i iracionalnim putem dosegne neku vrstu razumevanja ili „prosvetljenja“. Deo haikua je i kigo, ključna reč koja markira u koje doba godine je smeštena pesma (u japanskoj književnosti osetljivost za prirodu, pejzaž i neumitni prolazak vremena često su veoma naglašeni). Tako je japanska trešnja (sakura) „ključna reč“ za proleće, ljiljan, hrizantema i zvuk semija (japanskog zrikavca) za leto, prizor Mlečnog puta za jesen (najvidljiviji u Japanu u tom dobu godine) itd.
Zanimljivo je da Ševo koji piše sasvim u duhu originalne tradicije haikua uobičajeni katalog istočnjačkih prizora sasvim ubedljivo menja sa pojavama karakterističnim za naše podneblje, dajući zanimljiv odgovor na to kako bi izgledala ova forma da se razvijala u našem delu Evrope. Tako vrapci mogu da se čitaju kao domaća verzija kiga za jesen, a zvuk cepanja drva za zimu.
Idem kroz šumu:
s pahuljicama pada
poslednje lišće.
Lišća na zemlji
više no na drvetu.
Setih se mrtvih.
Kratka letnja noć.
Hoće li cvrčak stići
da otpeva sve?
***
Sin u Nemačkoj.
Otac za tezgom nudi
njegove stvari.
***
Zalazi sunce.
Samo je obasjan vrh
velike jele.
Duva košava.
Starac gleda list koji
upravo pade.
Senrju je u formi sličan haikuu, ali su teme obično vezane za ljude a ne prirodu, i često su protkane mračnim humorom i cinizmom. Kod Ševe u ovom stilu su posebne upečatljive slike poput one (dirljive, doduše) u kojoj otac na pijaci prodaje stvari sina koji je emigrirao. Magija uspele haiku poezije, u koju Ševina svakako spada, upravo je u njenoj prijemčivosti i u ostvarenom unutrašnjem ritmu kroz koji se preliva upečatljiva slika ili raspoloženje koje ostaje dugo po čitanju. Ševini melanholični, ponekad pomalo šaljivi, ponekad setni stihovi otkrivaju duboku poeziju u prolaznim trenucima „obične“ svakodnevice. Knjigu “Delići ogledala” zatvara dvadesetogodišnji izveštaj u kom autor svodi račune svog dugogodišnjeg stvaralašta, i beleži da mu je cilj bio „da otkriva lepotu rasutu oko nas, prisutnu u sitnicama koje današnji čovek okrenut sticanju ne vidi“.
Nastasja Pisarev