Književna kritika: Nedostajati Tona Telehena
Ton Telehen (1941) je holandski pisac i lekar. Posle dugogodišnje karijere pisca za odrasle i decu, konačno se potpuno okrenuo književnosti za najmlađe u kojoj je postigao veliki uspeh.
Najpoznatije su njegove zbirke priča koje prate svakodnevicu života u šumi u kojoj žive antropomorfizovane životinje, među kojima su najčešći junaci veverica i mrav koji se često sastaju na čaju.
Telehen uspeva u nečemu što je izuzetno retko – atmosfera koju postiže u svojim pričama je toliko specifična, da je njegov stil lako prepoznati već posle nekoliko rečenica. Telehen svoje priče tako oneobičava da kroz njegov snoliki pogled na stvarnost ništa od običnih svakodnevnih stvari ne deluje ni više obično ni svakodnevno. Uz to, njegove priče glatko funkcionišu na dva nivoa – one su dovoljno vedre i duhovite da bi bile dopadljive deci, ali za one starije čitaoce privlačne su zbog neobične, i ponekad bizarne atmosfere i zanimljivih zapažanja o životu i bezbrižnom slatkom besmislu dokolice svakodnevice. Slično Egziperijevom „Malom princu“ Telehen je sa svojim suptilnim prikazom sveta bez trunke tendencioznosti, ili bilo kakve teze koju bi pokušao da nasilno nametne čitaocima, uspeo da prenese specifičnu životnu filozofiju „filtriranu“ kroz beskrajno dirljiv i blag, gotovo dečiji pogled na svet.
Prevodilac: Olivera Petrovič van der Leeuw
Izdavač: Prometej 1995.
U Telehenovoj šumi junaci su mrav, veverica, slon, krtica, lav, kit, i mnoge druge životinje čija svakodnevna komunikacija i opštenje ni na koji način nisu ometeni njihovom veličinom, ili prirodnim habitatom kojem bi trebalo da pripadaju. Njegovi likovi su uvek dobronamerni, često zbunjeni i naivni nalik deci, i puni radosti za sitna svakodnevna zadovoljstva poput torti kojoj se uvek treba radovati, ili večernjoj šetnji kroz šumu. Ponekad su zapleti priča sasvim nadrealistički, i krajnje duhoviti; tako u topao letnji dan veverica odlazi u šetnju sa slonom koji se na vrućini pretvara u potočić koji trubi slonovske pesmice, da bi se predveče, kad zahladni ponovo očvrsnuo u slona.
Na ivici šume usred grma jedan pored drugog sedeli su krtica i jež.
Dan je bio prohladan i pričali su o tome šta bi u životu voleli da urade, pa makar jedan jedini put.
Ja bih – reče krtica – i ovo ozbiljno mislim, volela da jedan jedini put u životu trčeći navučem jaknu.
Za trenutak je zaćutala, zagledala se kroz grane i nastavila: - I da doviknem: 'Dolazim!' A neko bi me u daljini čekao, 'Dobro krtice', rekao bi taj neko. 'Samo požuri. Čekam već satima.' Ali, čekao bi.
Jež je pažljivo slušao kao i uvek kada bi se govorilo o daljinama i o nepoznatima.
No, čekao ili ne, dragi ježu, ono do čega mi je stalo jeste da trčeći navučem jaknu.
O – reče jež.
Dakle, prvo jedan rukav, a onda, posle deset koraka, i drugi rukav, a jakna bi u međuvremenu lepršala za mnom...
Da, da – reče jež.
Ali – reče krtica i tužno klimnu glavom – ja ne mogu stvarno da trčim. U najboljem slučaju mogu da kaskam, to je sve što uspevam.
Stanovnici Telehenove šume žive u melanholiji večnog vremena (naizgled paradoksalno) uvek pomalo zaokupljeni pitanjima prolaznosti. Njegova poetika kao da je inspirisana japanskim „mono no avare“-om, stilom koji poetizuje detalje svakodnevnog života čija je dragocenost upravo u njihovoj kratkotrajnosti i prolaznosti, pa tako u jednoj od pripovetki mrav dolazi kod veverice da bi joj najavio da moraju da prestanu da se viđaju da bi proverili hoće li nedostajati jedno drugom, a žal za trenutkom koji je prošao počinje takoreći već u trenutku kada je najavljena.
Nastasja Pisarev
