INTERVJU VOJISLAV PANTIĆ, DŽEZ KRITIČAR Muzika slobode i čuda

O njoj će, pored autora, govoriti i Anđelko Maletić, Petar Janjatović, Peca Popović i Vitomir Simurdić. Najpoznatije ime domaće džez kritike u ovoj je monografiji, objavljenoj pod etiketom “Dalas rekordsa”, odabrao 46 intervjua koje je u protekle bezmalo tri decenije uradio sa velikanima svetske i domaće scene, od Klarka Terija, Enrika Rave, Džoa Zavinula, Dajane Rivs, do Duška Gojkovića, Miće Markovića, Lale Kovačeva…

Kada sam pre četiri godine, uoči otvaranja Novosadskog džez festivala, razgovarao s Duškom Gojkovićem, legendarni trubač nije krio nezadovoljstvo što mnogim mladim džezerima nedostaje “ličnost”: “Naučili su instrument, čitaju note, ali kada im mi stariji ponekad držimo radionice, pokaže se da većina njih zapravo zna samo desetak stvari, i to po pravilu novijih, od Koltrejna pa nagore, a da ništa pre toga nisu slušali. Na kraju od stotine njih sve dođe na tri–četiri, koji stvarno sviraju dobro, imaju talenta, ritma, imaju uvce, ali i personaliti”. Čitajući Jaž Face, stekao sam utisak da su upravo “ličnosti” tih velikana u fokusu Pantićeve knjige...

– Ličnost je karakteristika svake muzičke izuzetnosti – pojašnjava Pantić za „Dnevnik“. – Čarls Lojd, Sem Rivers, Džo Zavinul, Majkl Breker, Marija Šnajder, Bred Meldau ili Meri Halvorson ne bi ni došli do nas da se iz svog okruženja nisu izdvojili svojom izuzetnošću. Njihove priče su zanimljive onoliko koliko je uzbudljiva njihova muzika. Njihova mudrost neprestano prožima muziku i zato im se vraćamo, otkivajući nove momente koji nas učine srećnim. Naslov knjige Jaž Face i jeste jezička igra reči: na engleskom označava lice džeza, kao i džez ličnost. Na srpskom bi to bilo ono „baš si šmeker, lik“, što je bio i jedan od kriterijuma u izboru „faca“ za knjigu.

Otkrivajući sebe, dodaje Pantić, svaka od tih „faca“ istovremeno otkriva mnoštvo malih epizoda kao dodatak njihovoj čudesnoj muzici.

– Lojd se inspiriše cvrčcima u vrtu, Rivers se seća kako je čuveni njujorški džez loft rentirao od mame Roberta De Nira, Breker priča o vežbanju klarineta u kanti za đubre, Zavinul o rekama koje se nikad ne vraćaju, Šnajderova o zastrašujućoj inspiraciji atomskim skloništem u podrumu kuće, Meldau filozofira o Novalisu, Halvorsonova o frci da joj neko ne ukrade tašnu dok svira. Smatram da upravo takvo brušenje džez faca na kraju dana čitaoca mora da vodi do istraživanja njihove muzike. Inače, ne mislim da naši mladi muzičari nemaju ličnost, naprotiv. Pogotovo ne mislim da je izgradnja ličnosti proporcionalna broju džez numera koje ste naučili od Koltrejna pa na dole. Srpski džez je u ovom trenutku na svom istorijskom vrhuncu baš zato što su umetnici poput Dejana Ilijića, Maje Alvanović, Lava Kovača i Nenada Vasilića, ili bendovi kao Fish in Oil, Nikolov-Ivanović Undectet, Hashima i Schime Trio odlučili da prikažu svoju ličnost, a ne kopiju džeza iz enciklopedije. Veliki sam optimista da će baš oni jednog dana biti junaci neke slične knjige, moje ili nekog mlađeg autora.

Niz domaćih džezera napravilo je svetske karijere – razgovore sa nekima od njih ste i uvrstili u svoju knjigu. Može li se izvući nekakav najmanji zajednički imenitelj? Da li je to, recimo, činjenica da je “stara” jugoslovenska džezerska garda zapravo umnogome podsećala na “izvorne džezere”, jer su stasavali “po sluhu” – to što su svirali Elridž, Gilespi ili Sačmo morali su sami da savladaju, uglavnom slušajući radio, ređe ploče, tek tu i tamo po notama koje su dobijali u Američkoj čitaonici u Knez Mihajlovoj?

– I jesu i nisu. Priče Duška Gojkovića, Miće Markovića ili Lale Kovačeva zaista evociraju romantično vreme rađanja džeza na Brdovitom Balkanu, ali među petoro srpskih junaka Jaž Face Duško je završio Berkli, solo karijeru započevši tek kada se vratio iz Amerike, Mića je prvi diplomac Džez akademije u Gracu, koju je potom pohađao najveći broj naših istaknutih džezera, Bojan Z je završio CIM u Parizu, a Ana Popović studirala u Roterdamu. Verujem da bi i Sačmo i Dizi i Eldridž išli u škole da ih je u njihovo vreme bilo. Kad, pak, sagledate karijere aktera knjige, ipak se većina vrlo ozbiljno školovala, ali su školska znanja i iskustva umeli da udenu u razvijanje sopstvene kreativnosti. Mislim da njihovu izuzetnost čine tri stvari: sluh, zanat i ideje, te da u moderno vreme, koje nas ipak sve najviše zanima, jedno bez drugog i ne može.

Gde je u današnjem džez kordinatnom sistemu “balkansko muzičko nasleđe”, koju su mnogi ovdašnji džezeri–pečalbari sobom poneli u beli svet, te specifične harmonije, razbijena ritmika..? Da li je, da parafraziram Bojana Zulfikarpašića, ono već pomalo izraubovano preteranom (zlo)upotrebom?

– Ne slažem se sa tim. Baš Bojan je, recimo, sa Amirom Medunjanin našao novi izvor istraživanja unutar folklora, Dejan Ilijić je uzeo samo jedan takt „Tamo daleko“ da napravi odu Ramondi Serbici, Nenad Vasilić je folklorom nadahnuo sopstvene muzičke fantazije, a Srđan Ivanović, sa Blazin Quartetom i sa Vladimirom Nikolovim u Undectetu planetarno su trijumfovali uzimajući Balkan samo kao jedan od brojnih ekstrakta u stvaranju zanimljivog muzičkog melting pota. Umerenost je vrlina nove generacije naših džezera i zato im je put ka zvezdama otvoren.

Iako je džez zapravo prilično mlad, on ipak ima veliki broj mitova i još više legendi. Neki od njih su svoje mesto našle i u „Jazz Face“. Postoji li određena doza treme kada se razgovara s takvim facama, ili je sa Klarkom Terijem, Albertom Kolinsom, Petom Metinijem ili Džoem Zavinulom neuporedivo lakše razgovarati nego sa nekom rok–zvezdicom, jer je – bar se tako čini – džez porodica mnogo manje opterećena sujetama?

– Postoji trema i kad razgovaraš sa početnikom i protiv nje se najbolje bori dobrom pripremom intervjua, preslušavanjem brojne muzike ili čitanjem dostupnih tekstova. Ako govorimo o sujeti, ili (bolje) izraženijem egu, ne mislim da su džezeri njih lišeni, niti mislim da je to loše, a u slučaju npr. Džoa Zavinula je i beskrajno simpatično. No, to je duboko u trećem planu u odnosu na druge vrednosti – većina tih velikih faca samo želi da im bude prijatno, i tako se sa sagovornicima i ophode.

Gotovo su pođednako u „Jaž Face“ zastupljeni vrhunski američki i evropski džezeri. Gde je najvidljivija razlika između prekobarskog i kontinentalnog džeza? Stil, komercijalizacija, diskografija, koncerti..?

- Mislim da je odavno više nema. Evropski junaci knjige Jaž Face Enriko Rava, Joakim Kun, Tomaš Stanko ili Anri Teksje trasirali su kontinentalni put u džez poštujući američke korene, ali i uključujući evropsku klasičnu i folklornu tradiciju i baš tim sredstvima uspeli da ovu muziku učine globalnom, pa i da joj udahnu snažan novi vetar u leđa. Zapravo, evropska džez scena inspiriše na posebnu knjigu koja bi njima bila posvećena, o čemu ću svakako razmišljati u budućnosti.

„Ako me pitaš šta je džez, nikada nećeš saznati“, reče jednom Luj Armstrong. Ipak, može li se odgovoriti na pitanje – šta je danas džez?

– Muzika slobode i čuda. Tako je opisuje Čarls Lojd – bolje od svake muzikološke definicije.

l Vladislav Tomanić tvrdi da polako nestaje rupa koja je počela da se stvara tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, “kada su Bitlsi, rok i pop gurnuli džez u zapećak”. “Ponovo puno mladih ljudi u Evropi, Americi, Japanu… dolazi na koncerte i sluša džez, bavi se džezom”.

– Da je šezdesetih stvarno otvorena „rupa“, knjiga JJazz Face izgledala bi sasvim drugačije. Upravo su tih godina Majls, Koltrejn i Šorter izveli najkreativniju revoluciju u ovoj muzici, a mnogi junaci knjige – među kojima Čarls Lojd, Elvin Džons, Čarli Hejden, Dejv Holand, Džo Zavinul, Marković, Gojković i Kovačev – doživeli svoje zvezdane trenutke. Bitlsi, zapravo, nisu gurnuli džez u zapećak, već su ga, tvrde moji sagovornici – Geri Barton, Majkl Breker, Džon Skofild, Pet Metini, Bojan Z – nadahnuli. A Čak Beri je inspirisao Džona Aberkrombija, Bič Bojsi Čarlsa Lojda, Fil Vuds je svoj najbolji solo odsvirao kod Bilija Džoela. Džez i rok nisu grane različitog, već istog drveta, ako pričamo o vrhunskim kreacijama u oba žanra. Džez je bio „muzika trenutka“ jedino dvadesetih godina prošlog veka, a potom je zauzeo svoje stabilno mesto u popularnoj kulturi, malo, ali dovoljno veliko, i nikad ga nije izgubio – možda baš i zato što je uspeo da menja sebe.

Kakva je u tom smislu situacija u Srbiji? Živi li džez i mimo festivala?

– U Srbiji je situacija relativno svetla. Kreativni džez živi van festivala na albumima naših sjajnih mladih sastava, kao i u godišnjim programima institucija poput beogradskog Doma omladine, novosadskog CK 13, kragujevačkog SKC, Kulturnog centra Pančeva. Klasične klubove, na žalost, kreativni džez ne zanima, pošto im kreacija remeti promet pića i ića, ali to je već priča za neku drugu priliku. 

M. Stajić