ĐANLUKA MARČANO List je pokazao da zna da piše operu
Poznati italijanski maestro Đanluka Marčano, kojeg je novosadska publika upoznala pre desetak godina kada je u Srpskom narodnom pozorištu veoma uspešno dirigovao operama „Toska” i „Boemi”, angažovan je od oktobra 2017. kao šef-dirigent Opere SNP-a.
Svega godinu i po dana kasnije Orkestar i Hor našeg najstarijeg profesionalnog teatra nastupiće na predstojećem Nomusu...
– Uvek sam mislio da Opera Srpskog narodnog pozorišta treba da sarađuje sa najvećim festivalom umetničke muzike u Srbiji, sa Novosadskim muzičkim svečanostima. Baš kao što sam uveren u to da je za naš ansambl važno da svake godine izvede jedno raritetno delo. Jer, to je dobro za publiku, a dobro je i za nas, za soliste, Hor, Orkestar – kaže nam Marčano. – Uostalom, takvi izleti su sasvim normalni u operskom svetu: recimo, Scottish Opera je nedavno koncertno izvela Maskanjijevog „Silvana”. Naravno, svestan sam da je takva dela istovremeno teško staviti na redovan repertoar, jer je atmosfera u tom smislu još uvek dosta konzervativna. Ali, eto, kroz saradnju sa Nomusom, možemo da napravimo taj iskorak.
I ne samo to, već će Opera SNP-a, uz pomoć troje sjajnih solista – soprana Anuš Hovanisjan, tenora Ektora Lopeza Mendoze i basa Vazgena Gazarjana – otvoriti festival u utorak, 9. aprila, izvodeći Listovu jedinu operu „Sardanapal”. Pri tome će ovo delo novosadska publika biti u prilici da čuje među prvima u svetu, budući da je od praizvedbe ove nedovršene, zagubljene, zaboravljene pa 170 godina od nastanka ponovo oživljene partiture velikog kompozitora, 19. avgusta 2018. u Vajmaru, prošlo tek nekoliko meseci...
– Upoznao sam u Londonu Dejvida Tripeta, muzikologa sa Kembriya koji je pronašao i rastumačio partituru „Sardanapala”. On je, inače, i odličan muzičar, fenomenalno svira klavir - uopšte ne bi bilo loše kada bi mnogi pijanisti svirali kao što svira on. S njim me je povezala sopranistkinja Anuš Hovanisjan, koja je prvi put u istoriji otpevala ulogu Mire.
Tek, već prilikom prvog razgovora s Tripetom rodilo se bezbroj ideja. Recimo, s obzirom na to da je libreto nastao po delu lorda Bajrona, a on je neko vreme živeo u mom rodnom gradu Lerićiju, gde smo pre dve godine moj veliki prijatelj, violista Maksim Novikov i ja, pokrenuli festival „Suoni dal Golfo”, odmah sam predložio Tripetu da tamo koncertno izvedemo „Sardanapala”. Čak sam predložio i da to bude početkom avgusta 2018, ali kako je Državna kapela u Vajmaru već pripremala produkciju, pomerili smo malo datum.
Na kraju smo 27. avgusta, svega desetak dana posle Vajmara, sa velikim uspehom na našem festivalu izveli italijansku premijeru „Sardanapala”, pri čemu je pevala gotovo ista postava koja će nastupiti i u Novom Sadu - uz Anuš Hovanisjan i Vazgena Gazarjana, tenorsku rolu pevao je Semjuel Saker a ovde će Ektor Lopez Mendoza.
Marčano na kraju kaže da se iskreno nada da će saradnja Opere Srpskog narodnog pozorišta sa Novosadskim muzičkim svečanostima postati tradicija, odnosno da će svake godine u okviru Nomusa ansambl SNP-a biti u prilici da ponudi nešto novo, lepo, drugačije. Baš kakav je „Sardanapal”...
– List hteo da pokaže da zna da piše operu. I u tome je uspeo. Završio je taj jedan čin, koji ćemo i mi izvesti, ali je on muzički zaokružen, „ne visi”, tako da može da se posmatra kao celovito delo. Imaju tu itetako za pevati i ženski hor i solisti. Recimo, tenorska partija je gotovo vagnerijanska, u sopranskoj roli ima jakih koloratura, dok bas mora da raspolaže i baritonskom notom.
A za orkestar „Sardanapal” znači susret sa delom gde temeljno moraju da se posvete partituri onakvoj kako je ona napisana, bez „učitavanja iskustva” sa Jutjuba, CD-a ili iz fioka ispunjenih tokom nekih ranijih izvođenja. Za mene kao dirigenta to, recimo, znači da moram da sednem za klavir i odsviram napisano, jer mi nema druge ako hoću da znam kako zaista delo zvuči. To isto važi i za orkestar. Muzičari itekako moraju da paze jedan na drugog, jer nema „hvatanja” na iskustvo, na šlepanje po sluhu.
Moraju da se bave notnim materijalom, kako bi u svakom trenutku znali gde su, šta se događa oko njih. A mislim da je to zanimljivije i za publiku, jer kada dobro znaju neku operu, poput, na primer, „Travijate”, onda se po pravilu čekaju omiljeni momenti, uvertira, poplarne arije, horske numere, dok ostale partije, realno, često prolaze nezapaženo. No, „Sardanapal” će i publiku vući da od prve do poslednje note sluša s povećanom pažnjom, jer svaki sledeći takt donosi iznenađenje. Ali uveren sam u to da će uživati.
M. Stajić
