Zbirka Ivana Negrišorca „Izložba oblaka” predstavljena u SNP-u

Autor se odlučio da iz celine pesničkog opusa u ovaj izbor u prvi plan budu stavljeni svi pojavni oblici čisto lirskog diskursa, uključujući i pesme u vezanom stihu, čemu je dodato i nešto novih, do sada u knjigama neobjavljenih pesama.

Za pesnika Ivana Negrišorac alijas Dragana Stanića, profesora teorije književnosti i kreativnog pisanja, predsednika Matice srpske, Matija Bećković je ukazao da ono što profesor Stanić studentima predaje inom, to pesnik Negrišorac dokazuje činom. Negrišorčeve pesme su, veli Bećković, Stanićeva predavanja, a ova zbirka pesama ujedno je udžbenik kreativnog pisanja i katalog za retrospektivnu izložbu oblaka.

Po rečima Bećkovića, poezija je pamćenje najvišeg ranga, što se više govorilo o kraju poezije, rađalo se više pesnika i pevalo sve iz početka, sad ih već ima i na društvenim mrežama. Iskobeljana ispod ruševina bezbožničkog vremena rascvetala se i srpska duhovna poezija. Prošle su decenije dok smo čuli i shvatili da nema ateističke poezije i da je svaka zdrava rečenica i svaka prava pesma molitva i da je svaki govor pa i govor o poeziji vrsta mobinga. Ukazujući da što se češće ponavljalo pitanje čemu pesnici u oskudnim vremenima Bećković je naveo da su upravo tada i najneophodniji, produžio se ljudski i pesnički vek, školovanje i znanje su postali neophodni i za poeziju kako starost ne bi imala godina, publike ima od svake ruke, a pesnik odlučuje kojoj se obraća.

Najvažniji pokretački poetički odnos u poeziji Ivana Negrišorca, po oceni Saše Radojčića, autora predgovora u ovoj zbirci, je njen odnos prema tradiciji. U Negrišorčevom poetičkom razvoju Radojčić uočava dve faze, u ranim pesama on je blizak neoavangardi, polu koji je sa druge strane tradicije, dok je u zreloj fazi svog rada on pesnik izrazite sinteze na planu obnove celovite slike sveta.

Ključna knjiga koja je markirala taj preokret i povezala dve pesnikove faze, upućujući njegov raspršeni govor ka novoj sintezi, je zbirka “Veznici” iz 1995. Organizacija ovog izbora pesama u knjizi “Izložba oblaka” jasno sugeriše razvojne tokove u Negrišorčevom pesničkom delu. U novim pesmama, kako ukazuje Radojčić nastavlja se pesništvo stavljeno u službu izražavanja religioznih shvatanja, napor da se kroz govor liriskih junaka kaže nešto bitno o srpskoj kulturi i njenom karakteru i dalje se crtaju detalji topografije srpske kulture i dalje jedna osetljiva subjektivnost beleži svoj doživljaj sveta, svoje čitanje “otvorene knjige”. Kako će se dalje razvijati Negrišorčeva poezija moglo je da se nasluti iz nekoliko novih neobjavljenih pesama koje je između ostalih iz ove zbirke pročitao sam autor, a Radojčić je ocenio da se pesnik ponovo vraća intimnom, svom “ja” koje je u isto vreme i “ti”.

Zoran Đerić je ukazao da je Negrišorac do sada objavio 14 zbirki poezije, među kojima su i one sa izabranim i novim pesmama poput “Izložbe oblaka”, a njihova književno kritička recepcija je bila zavidna sa stotinak prikaza. Ukazujući da je pratio poeziju ovog pesnika od samih početaka, 1981. Đerić je naglasio da je Negrišorac već tada ispoljio dve ključne osobine zaokupljenost formom, njena složenost i prefinjenost, dok je druga erotičnost koja je izbijala na tematskom planu. Sve ove zbirke, ovenčane brojnim nagrada po Đeriću svedoče o velikoj pesničkoj energiji, gotovo erupciji koja je morala biti prepoznata i adekvatno vrednovana.

Četiri decenije prisustva ovog pesnika svedoče o njegovoj pesničkoj snazi, poetičkoj uverljivosti, ali i o njegovim preobražajima koji nisu samo formalne nego i suštastvene prirode. Iz prostora neoavangarde i postmodernizma ka spevovima po uzoru na one srednjovekovne, religozne prirode. Nalik pisanju po pergamentu, kada je on do kraja ostrugan, palimpsest je postao osnovni tekst, tako da Đerić ovu poeziju prepoznaje kao svojevrsne palimpseste, ispod kojih izbijaju i drugi tekstovi kako duhovnog, religijskog karaktera, tako i svetovnog. 

        N. Popov