POZORIŠNA KRITIKA  „Najusamljeniji kit na svetu” u SNP

Kad se (skoro) sve njene drame stave u jednu reč, onda je svemir prava, jer u njima ima života, ispunjenog prazninom. Svetla, spojenog sa tamom. I tako dalje.

Usamljenost kao dominanta, takođe je tema. U svim ovim dramama zajednički količnik je porodica, ali mama, tata, baka, deka, dečak, devojčica, kod Tijane Grumić govore u svoje ime. Monolog je praktično sveprisutan, iako se u njemu obraćaju jedni drugima. Kratka replika više je stih, nego rečenica. Sukoba gotovo da nema, situacije kao da se događaju  iz čista mira...

Ne treba biti posebno mudar da bi se zaključilo da iza ove dramske kontre ključaju osećanja, bujaju značenja, sva po meri jednog detinjastog, ne i naivnog, pobunjenog sveta. On poetski prikazuje konture otuđenja savremenog čoveka od sebe, društva, prirode; opisuje krugove kredom, u koje onda može da stane svako i popuni ih srcem svoje olovke.

U srcu drame “Najusamljeniji kit na svetu” je, pa, kit. Njega niko ne lovi, ali ga niko ne čuje. U dubini mora, on peva da ne zaspe, jer bi to, njemu usamljenom, značilo konačno potonuće. Na površini, tačnije zemlji, svoju (labudovu) pesmu peva i jedna porodica, uz pomoć klovna... Lepa slika, metafora, zar ne?

Ovu (auto)sugestiju, rado je prihvatila publika na praizvedbi, u režiji Zijaha Sokolovića, u Srpskom narodnom pozorištu. Očigledno, frekvenciju kojom peva Tijana Grumić, hvata mnogo više ljudi, glupo bi bilo reći, nego što je riba u moru. Kit je ionako sisar.

Frekvencija proslavljenog glumca Zijaha Sokolovića, ovde reditelja, na liniji je herca Tijane Grumić. Za stariju publiku jasno, nije se mogao naći detinjastiji reditelj. Predstava je vizuelno (scenografski) upečatljivo svedena na akvarijum u centru zbivanja, iza kojeg još upečatljivije “drema”  Kit (Milan Kovačević), dok ne razbaca i sebe i ono malo vode u zanosnom plesu sa Devojčicom (Mia Simonović), svojevrsnom dramskom krešendu na muziku Irene Popović Dragović i Nikole Dragovića i koreografiju Andreje Kulešević. Ovaj krešendo rukovođen je još jednom namerom reditelja da moru mračnih tonova drame, pa i motivu smrti deteta, da boje, lucidan i ludistički (umetnički) optimizam, baš kakav imaju deca, a kao odrasli ga gube.

Predstava je, inače, dosledno tekstu, mirna i usporena, bez velikih amplituda, osim kad je reč o glumačkim nastupima, to jest, istupima “protiv” tona i držanja teksta. Sve redom živopisno - govor mime i tela Kita Milana Kovačevića, neverbalna, fizička akcija Klovna Vukašina Ranđelovića, prpošno zainaćena Devojčica Saška Mie Simonović i razdragani Dečak Luka Grigorija Jakišića, sa “dosadnim” roditeljima Sanje Mikitišin (Mama) i Ervina Hadžimurtezića (Tata), dosledni su razradi (dodavanju) imena likovima koji ih u ranijim verzijama drame nisu imali. Reklo bi se razumljiv, i prepoznatljiv, rezon reditelja i glumca Zijaha Sokolovića, koji je likovima i glumcima udahnuo život, dao im lica. Ni poetski nivo teksta nije izgubljen, mada se ponekad stiče osećaj da se previše eksplicira na “poentama” i gubi ritam.

“Konfekcijska” kostimografija Senke Ranosavljević takođe se može oceniti kao da je rađena po modnom diktatu aktuelne realnosti, bez nekih karakterističnijih rešenja, kako bi mogla još bolje da se razabere intima, unutrašnje bogatstvo i raspojasanost emocija spram opisanog, u velikoj meri jednoličnog sveta.    

I. Burić