ЂАНЛУКА МАРЧАНО Лист је показао да зна да пише оперу
Познати италијански маестро Ђанлука Марчано, којег је новосадска публика упознала пре десетак година када је у Српском народном позоришту веома успешно дириговао операма „Тоска” и „Боеми”, ангажован је од октобра 2017. као шеф-диригент Опере СНП-а.
Свега годину и по дана касније Оркестар и Хор нашег најстаријег професионалног театра наступиће на предстојећем Номусу...
– Увек сам мислио да Опера Српског народног позоришта треба да сарађује са највећим фестивалом уметничке музике у Србији, са Новосадским музичким свечаностима. Баш као што сам уверен у то да је за наш ансамбл важно да сваке године изведе једно раритетно дело. Јер, то је добро за публику, а добро је и за нас, за солисте, Хор, Оркестар – каже нам Марчано. – Уосталом, такви излети су сасвим нормални у оперском свету: рецимо, Scottish Опера је недавно концертно извела Маскањијевог „Силвана”. Наравно, свестан сам да је таква дела истовремено тешко ставити на редован репертоар, јер је атмосфера у том смислу још увек доста конзервативна. Али, ето, кроз сарадњу са Номусом, можемо да направимо тај искорак.
И не само то, већ ће Опера СНП-а, уз помоћ троје сјајних солиста – сопрана Ануш Хованисјан, тенора Ектора Лопеза Мендозе и баса Вазгена Газарјана – отворити фестивал у уторак, 9. априла, изводећи Листову једину оперу „Сарданапал”. При томе ће ово дело новосадска публика бити у прилици да чује међу првима у свету, будући да је од праизведбе ове недовршене, загубљене, заборављене па 170 година од настанка поново оживљене партитуре великог композитора, 19. августа 2018. у Вајмару, прошло тек неколико месеци...
– Упознао сам у Лондону Дејвида Трипета, музиколога са Kеmbriya који је пронашао и растумачио партитуру „Сарданапала”. Он је, иначе, и одличан музичар, феноменално свира клавир - уопште не би било лоше када би многи пијанисти свирали као што свира он. С њим ме је повезала сопранисткиња Ануш Хованисјан, која је први пут у историји отпевала улогу Мире.
Тек, већ приликом првог разговора с Трипетом родило се безброј идеја. Рецимо, с обзиром на то да је либрето настао по делу лорда Бајрона, а он је неко време живео у мом родном граду Лерићију, где смо пре две године мој велики пријатељ, виолиста Максим Новиков и ја, покренули фестивал „Суони дал Голфо”, одмах сам предложио Трипету да тамо концертно изведемо „Сарданапала”. Чак сам предложио и да то буде почетком августа 2018, али како је Државна капела у Вајмару већ припремала продукцију, померили смо мало датум.
На крају смо 27. августа, свега десетак дана после Вајмара, са великим успехом на нашем фестивалу извели италијанску премијеру „Сарданапала”, при чему је певала готово иста постава која ће наступити и у Новом Саду - уз Ануш Хованисјан и Вазгена Газарјана, тенорску ролу певао је Семјуел Сакер а овде ће Ектор Лопез Мендоза.
Марчано на крају каже да се искрено нада да ће сарадња Опере Српског народног позоришта са Новосадским музичким свечаностима постати традиција, односно да ће сваке године у оквиру Номуса ансамбл СНП-а бити у прилици да понуди нешто ново, лепо, другачије. Баш какав је „Сарданапал”...
– Лист хтео да покаже да зна да пише оперу. И у томе је успео. Завршио је тај један чин, који ћемо и ми извести, али је он музички заокружен, „не виси”, тако да може да се посматра као целовито дело. Имају ту итетако за певати и женски хор и солисти. Рецимо, тенорска партија је готово вагнеријанска, у сопранској роли има јаких колоратура, док бас мора да располаже и баритонском нотом.
А за оркестар „Сарданапал” значи сусрет са делом где темељно морају да се посвете партитури онаквој како је она написана, без „учитавања искуства” са Јутјуба, ЦД-а или из фиока испуњених током неких ранијих извођења. За мене као диригента то, рецимо, значи да морам да седнем за клавир и одсвирам написано, јер ми нема друге ако хоћу да знам како заиста дело звучи. То исто важи и за оркестар. Музичари итекако морају да пазе један на другог, јер нема „хватања” на искуство, на шлепање по слуху.
Морају да се баве нотним материјалом, како би у сваком тренутку знали где су, шта се догађа око њих. А мислим да је то занимљивије и за публику, јер када добро знају неку оперу, попут, на пример, „Травијате”, онда се по правилу чекају омиљени моменти, увертира, попларне арије, хорске нумере, док остале партије, реално, често пролазе незапажено. Но, „Сарданапал” ће и публику вући да од прве до последње ноте слуша с повећаном пажњом, јер сваки следећи такт доноси изненађење. Али уверен сам у то да ће уживати.
М. Стајић
