IZA IZLOGA Osmomartovski raskorak želja i stvarnosti

Pa Osmi mart, odgovorim ja i istog trenutka počnemo obe da se smejemo. Onako slatko i od srca. Praznični dan mi i nije tako loše počeo, pomislim nešto kasnije, već uveliko u poslu. Smeh, pa još taj spontani, jeste nešto što bismo svi najradije „naručili“ za poklon. Ruku na srce, do kraja dana sam baš uživala u tom „našem“ danu; bilo je i poklona, i lepih reči, i ženske solidarnosti. Svega, što bi se reklo...

A uveče, kad sam konačno „dospela“ i poradila sve što je bilo u planu i programu, još jednom sam se osvrnula na Dan žena, na taj čuveni karanfil i sve što on u današnje vreme baštini. Teško da bih mogla da kažem da je to za mene nešto kao vintidž (zluradi će reći prevaziđen) praznik; pre mi je onako klasika. Tog dana se setim kako smo u školi mamama bojadisali i oslikavali čestitke na časovima likovnog, kako smo im od krompira „pečatirali“ cvetiće na maramicama, kako smo (kad smo se malo izveštili) čak i svilu bojili...

Onako baš smo se trudili da „izdominiramo“, da naš poklon bude lepši čak i od tatinog, koji je tog dana umeo čak i da usisa kuću i skuva ručak. Skupljali smo i novac za poklon prvo učiteljici, a potom i razrednoj, da bismo kasnije, tamo negde pri kraju osnovne škole i same (mi sad već velike devojčice) počele da dobijamo poklone od dečaka iz razreda. Objektivni i svima dobro poznati razlozi su pripadnice moje i po godinama bliskih generacija „uskratile“ za praznovanja po firmama; o karanfilima i „veselim“ kolegama pre podneva mogli smo samo da slušamo od starijih kolega.

Mislim da je u sada već kultnom filmu Gorana Markovića „Majstori, majstori“ čitava priča o slavljima u „kombinatu“ najbolje i najplastičnije opisana. Priča jeste o ispraćaju Keve u penziju, ali suštinski nije bilo neke razlike. U ta zlatna vremena jugoslovenskog samoupravljanja, kada smo svi bili skoro pa jednako zaduženi i u kreditima, samo se čekala prilika za dernek i veselje... Da se, kako se to obično kaže, nazdravi svim tim srećnim okolnostima.

A kako stvari danas stoje; kako konzumerizam i kapitalizam gledaju na Dan žena i da li ga uopšte priznaju za praznik? Na prvi pogled bi se moglo reći da je sve po starom, na ulici i po firmama se mogu videti sređene, friško nafrizirane dame, „kruže“ na sve strane cveće i poklon vrećice, po radnjama akcije i sniženja, a na ulicama – „iventovi“. Ukratko, svega. Pa još previše, kako ovo novo doba najviše voli. Jednima po volji i na radost, a drugima baš i ne. Onako baš demokratski. Neke dame su tog dana praznovale uz cveće i poklone, dok je za njihove saborkinje sve to nešto poput zatrpavanja suštine jeftinim šarenišom i plastikom.

A šta bi zapravo trebalo da bude suština ženskog pokreta i zbog čega žene marširaju već više od jednog veka i zbog čega se tačno Klara Cetkin početkom prošlog veka borila za to da žene širom sveta dobiju taj jedan svoj dan? Ideja vodilja je bila socijalna, ekonomska i politička rodna ravnopravnost. U prevodu, da žene i muškarci budu ravnopravni partneri u svim segmentima života i rada. Priču o tome dokle su u toj borbi stigle, ostavljam nekim pametnijim i na tu temu verziranijim borkinjama.

Meni je dovoljno da prelistam neki od modernih magazina i časopisa za dame; tamo je sve u slici i (ograničenom broju) reči sve onako plastično prikazano; i gde su žene, i šta su im danas ideje vodilje. Kako se rešiti bora, kako izgledati mlađe, kako skinuti višak kilograma posle porođaja... samo se neke od važnijih tema. Tu je još i priča o tome kako „uloviti“ muža, kako prihvatiti sebe nesavršenu (fizički, naravno). Sve to, podrazumeva se, ilustrovano nekim srećnim mršavicama, besprekorno zategnutih tela, koje nemaju nijedan od navedenih problema, te su, poručuju nam, zato i srećne.

Dakle, poručuju nam da o rodnoj ravnopravnosti pravo da uopšte mogu da razmišljaju imaju samo te neke super žene – super uspešne, super lepe, super mlade, super udate, super mame, super bogate i super pametne. Ostale, s tim svojim „svakodnevnim“ životima, su u nekom, reklo bi se, „na čekanju“ statusu. Gotovo pa nevidljive. A baterije im svima od te silne jurnjave za postignućima kojima uvek iznova moraju da se dokazuju gotovo pa prazne. I da, ima još nešto što (možda i više od dokazivanja) opasno crpi žensku energiju – prazna priča koju ravnopravno upražnjavaju pripadnici oba pola. Drugim rečima, raskorak između onoga što se izgovara i nudi s jedne i onoga što se živi s druge strane.

S tim u vezi i moja zakasnela osmomartovska čestitka: samo ako skupimo hrabrosti da živimo ono što propovedamo imamo neku šansu i da pobedimo. Ženska solidarnost se, želim da verujem u to, podrazumeva.

Jasna Budimirović