Iza izloga: Hari Poter na mrmot – stazi

Cilj je jasan: podići čuveni „faktor iznenađenja“ na dosad nezabeležen nivo, odnosno, civile i „uniforme“ iz suprotnog tabora dovesti pred svršen čin. Zatečeni i nesvesni šta ih je i odakle snašlo, siroti ne bi imali apsolutno nikakav prostor za odgovor... Otprilike, kao da se ništa nije ni desilo; niko akciju nije video, te logično nema ni reakcije. Samo žrtve za koje se, eto, ne zna ni kako, ni zašto... 

A osim u ratnim igricama, nevidljivost – planirana ili iznuđena - sve je vidljivija i u svakodnevnim životima običnih smrtnika. Tako se i ja na uobičajnoj mrmot stazi u gradu - na ulici, u marketu i sličnim mestima – sve češće osećam nekako „haripoterovski“. Evo, baš pre neko veče stojim (jedva na nogama od akumuliranog celodnevnog umora) na kasi, čekam uredno svoj red, da platim i bežim kući što pre, kad ono – buć! Mladić ispred mene je dok je odlagao za taj dan izabrane namirnice na traku shvatio da je uzeo pogrešnu bocu vina. U trenu se pokrenuo i pravo na mene. U sudaru potrošača ispala mu je boca, staklo i vino su se razleteli na sve strane, a njegov komentar je bio „izvinite, nisam vas video“. U redu je, kažem, dešava se (i u boljim kućama, pomislim više onako za sebe). Tako svoj na tufnice (srećom belo vino je bilo u pitanju, te su fleke bile nevidljive skoro pa kao i ja), ostalo mi je još samo da platim šta sam dužna i da se fino svi razilazimo.

Nije da sam tako planirala, ali i na ulici sam uglavnom nevidljiva; na trotoarima i pešačkim prelazima to gotovo da se podrazumeva. Nema šanse da negde stignem, a da me prethodno nisu pošteno iščepali, izgurali i izudarali, sve uz taj famozni komentar: „izvinite, nisam vas video/la“. „Sad me vidiš, sad me ne vidiš“ epizode umeju još da vas snađu i u redovima u poštama, u čekaonicama domova zdravlja, pekarama...

„U svetu i kod nas“ primetna je još i socijalna „anonimnost“, koja uglavnom ne vidi i ne prepoznaje starije od 70 leta, dok nam je novo (neoliberalno) doba donelo ekonomsku nevidljivost – „pod ogrtačem“ su svi koji nisu likvidni i na razvojnim budžetima. Tako je, recimo, za 26 velikih zverki „teških“ koliko više od tri milijarde ljudi zajedno, ta grupica „neuspešnih“ potpuno nevidljiva - nema je. Isto tako, globalizam je u carevo novo ruho „presvukao“ sve male narode i zemlje, čiji običaji, kultura i nasleđe svakodnevno gube tržišnu utakmicu.

Kod nas u lokalu sve to isto, samo malo „unapređeno“. Odrasli na partizanskim filmovima i uz epizode „Otpisanih“, anonimnost smo shvatili kao razvojnu šansu, a nepostojanje kao izazov. Ništa tehnološki izumi i „tamo neki nevidljivi ogrtači“, nemamo mi tih para. Umesto da trošimo ono što nemamo, mi smo u „povratku otpisanih“ od čitave ideje s nula ulaganja patentirali - veštinu. I, eto nas - svi smo pomalo Hari Poter, neki su nevidljiviji u svakodnevnom životu, a drugi kad je posao u pitanju. Slušam tako nedavno u jednom butiku razgovor dve gospođe. Onako stručno i total u materiji, njih dve su mi ukazale na jedan od primera naše snalažljivosti; preskupe krpice stranih brendova koje su mamile s vešalica zapravo su, saznajem, delo domaćih veštih ruku; krojačica iz čitave zemlje (a bogami i regiona) u ilegali uslužno šiju za velike modne zverke. Slično je i s „italijanskom, a našom“ cipelom, a ako nekome nije jasno gde mi tu „profitiramo“, evo pojašnjenja: „vredne ruke“ naplate svoj rad, dok ovdašnje trendseterke mogu za mnogo manje para da se obuku po poslednjoj modi. Naime, dovoljan je tek pogrešan, malo ukoso našiven štep da komad garderobe ne otputuje u beli svet. Ostaje kod nas, pa još po našim cenama. Recimo, umesto da suknja negde u Parizu košta 300 evra, kod nas je vaša za nekih 5.000 dinara. Ima matematike, bar za one koji imaju tih pet hiljada.

Nevidljivost smo sasvim solidno unovčili i u IT/gejming sektoru, a jedan od novijih primera su „nevidljivi“ klasteri „autorki“ rukotvorina, čiji ručni rad završava u poklon korpama za strane državnike.

Što bi se reklo, „no name“ kao brend...

Jasna Budimirović