ИЗА ИЗЛОГА Осмомартовски раскорак жеља и стварности

Па Осми март, одговорим ја и истог тренутка почнемо обе да се смејемо. Онако слатко и од срца. Празнични дан ми и није тако лоше почео, помислим нешто касније, већ увелико у послу. Смех, па још тај спонтани, јесте нешто што бисмо сви најрадије „наручили“ за поклон. Руку на срце, до краја дана сам баш уживала у том „нашем“ дану; било је и поклона, и лепих речи, и женске солидарности. Свега, што би се рекло...

А увече, кад сам коначно „доспела“ и порадила све што је било у плану и програму, још једном сам се осврнула на Дан жена, на тај чувени каранфил и све што он у данашње време баштини. Тешко да бих могла да кажем да је то за мене нешто као винтиџ (злуради ће рећи превазиђен) празник; пре ми је онако класика. Тог дана се сетим како смо у школи мамама бојадисали и осликавали честитке на часовима ликовног, како смо им од кромпира „печатирали“ цветиће на марамицама, како смо (кад смо се мало извештили) чак и свилу бојили...

Онако баш смо се трудили да „издоминирамо“, да наш поклон буде лепши чак и од татиног, који је тог дана умео чак и да усиса кућу и скува ручак. Скупљали смо и новац за поклон прво учитељици, а потом и разредној, да бисмо касније, тамо негде при крају основне школе и саме (ми сад већ велике девојчице) почеле да добијамо поклоне од дечака из разреда. Објективни и свима добро познати разлози су припаднице моје и по годинама блиских генерација „ускратиле“ за празновања по фирмама; о каранфилима и „веселим“ колегама пре поднева могли смо само да слушамо од старијих колега.

Мислим да је у сада већ култном филму Горана Марковића „Мајстори, мајстори“ читава прича о слављима у „комбинату“ најбоље и најпластичније описана. Прича јесте о испраћају Кеве у пензију, али суштински није било неке разлике. У та златна времена југословенског самоуправљања, када смо сви били скоро па једнако задужени и у кредитима, само се чекала прилика за дернек и весеље... Да се, како се то обично каже, наздрави свим тим срећним околностима.

А како ствари данас стоје; како конзумеризам и капитализам гледају на Дан жена и да ли га уопште признају за празник? На први поглед би се могло рећи да је све по старом, на улици и по фирмама се могу видети сређене, фришко нафризиране даме, „круже“ на све стране цвеће и поклон врећице, по радњама акције и снижења, а на улицама – „ивентови“. Укратко, свега. Па још превише, како ово ново доба највише воли. Једнима по вољи и на радост, а другима баш и не. Онако баш демократски. Неке даме су тог дана празновале уз цвеће и поклоне, док је за њихове саборкиње све то нешто попут затрпавања суштине јефтиним шаренишом и пластиком.

А шта би заправо требало да буде суштина женског покрета и због чега жене марширају већ више од једног века и због чега се тачно Клара Цеткин почетком прошлог века борила за то да жене широм света добију тај један свој дан? Идеја водиља је била социјална, економска и политичка родна равноправност. У преводу, да жене и мушкарци буду равноправни партнери у свим сегментима живота и рада. Причу о томе докле су у тој борби стигле, остављам неким паметнијим и на ту тему верзиранијим боркињама.

Мени је довољно да прелистам неки од модерних магазина и часописа за даме; тамо је све у слици и (ограниченом броју) речи све онако пластично приказано; и где су жене, и шта су им данас идеје водиље. Како се решити бора, како изгледати млађе, како скинути вишак килограма после порођаја... само се неке од важнијих тема. Ту је још и прича о томе како „уловити“ мужа, како прихватити себе несавршену (физички, наравно). Све то, подразумева се, илустровано неким срећним мршавицама, беспрекорно затегнутих тела, које немају ниједан од наведених проблема, те су, поручују нам, зато и срећне.

Дакле, поручују нам да о родној равноправности право да уопште могу да размишљају имају само те неке супер жене – супер успешне, супер лепе, супер младе, супер удате, супер маме, супер богате и супер паметне. Остале, с тим својим „свакодневним“ животима, су у неком, рекло би се, „на чекању“ статусу. Готово па невидљиве. А батерије им свима од те силне јурњаве за постигнућима којима увек изнова морају да се доказују готово па празне. И да, има још нешто што (можда и више од доказивања) опасно црпи женску енергију – празна прича коју равноправно упражњавају припадници оба пола. Другим речима, раскорак између онога што се изговара и нуди с једне и онога што се живи с друге стране.

С тим у вези и моја закаснела осмомартовска честитка: само ако скупимо храбрости да живимо оно што проповедамо имамо неку шансу и да победимо. Женска солидарност се, желим да верујем у то, подразумева.

Јасна Будимировић