Ninine mustre: Pri­ja­telj­stvo

. Mo­že to i dru­ga­či­je da se ka­že: ka­kve lju­de i do­ga­đa­je pri­vla­či­mo u svoj ži­vot, ne bi li nam uka­za­li na to šta se još neo­t­kri­ve­no ili ne­sve­sno sa­kri­ve­no na­la­zi u na­ma, a vre­me je da to pri­me­ti­mo, osve­sti­mo, pri­hva­ti­mo, i ako nam ne slu­ži vi­še – ot­pu­sti­mo. Ili sa­mo da mu se ra­du­je­mo, ako je za ra­do­va­nje. U glav­nom, pri­me­ću­je­mo da sve sve­sni­je pri­me­ću­je­mo zna­ke oko se­be. Ta­ko se otvo­ri­la te­ma za ovu pri­ču, ko­ja na­rav­no ima ve­ze sa svim do­sa­da­šnjim pri­ča­ma.

Po­sma­tra­mo de­voj­či­cu ko­ja se igra spi­ral­nom igrač­kom, pra­vi od nje na­ru­kvi­cu, pu­šta je da pa­da i da se vra­ća na ru­ku i vid­no uži­va u svo­joj no­vo­ste­če­noj ve­šti­ni. U jed­nom tre­nut­ku, sa dru­gog kra­ja re­sto­ra­na, pri­la­zi joj de­voj­či­ca slič­nih go­di­na, za­di­vlje­no gle­da igrač­ku, pru­ža ru­ku i uzi­ma je. Pr­va de­voj­či­ca joj sa osme­hom pre­pu­šta svo­ju na­ru­kvi­cu i po­či­nje igra. Vr­te je, okre­ću je, sta­vlja­ju na jed­nu pa na dru­gu ru­ku, ka­če je na je­dan ma­li kan­de­la­ber, ski­da­ju, na­me­šta­ju, ras­te­žu i sku­plja­ju. Ta igra bez mno­go re­či, ali sa mno­go osme­ha i ra­do­zna­lih po­gle­da tra­je sve dok jed­ni i dru­gi ro­di­te­lji ne po­zo­vu de­voj­či­ce da kre­nu da­lje.

Njih dve se po­gle­da­ju, na­sme­še se jed­na dru­goj i od­la­ze. Nji­ho­va igra bi­la je kao ne­ki ples. Ta­ko su la­ko stu­pi­le u kon­takt da sam po­mi­sli­la ka­ko bi tre­ba­lo sni­mi­ti je­dan ma­li film i pri­ka­zi­va­ti ga lju­di­ma ši­rom sve­ta, da se se­te ka­ko je za­pra­vo la­ko pri­ći dru­goj oso­bi i pre­pu­sti­ti se ple­su za­jed­nič­kih in­te­re­so­va­nja i uži­va­nja. U ro­ku od par da­na, na­le­te­li smo baš na ta­kav je­dan film. Lju­di­ma u re­sto­ra­ni­ma pri­la­zi­la su de­ca sa za­dat­kom da se upo­zna­ju i da po­ku­ša­ju da se spri­ja­te­lje. Svi su lju­di le­po re­a­go­va­li. Ras­pri­ča­li bi se sa de­com, da­va­li im is­kre­ne od­go­vo­re na pi­ta­nja, sme­ja­li se, ša­li­li se, baš kao da su naj­sreć­ni­ji na sve­tu što su ste­kli no­vog dru­ga­ra. U kom to tre­nut­ku pre­sta­je­mo da bu­de­mo otvo­re­ni i is­kre­ni kao de­ca? Šta je po­treb­no da se de­si da sa pu­no po­ve­re­nja pri­đe­mo ne­po­zna­toj oso­bi i da bez ika­kvih oba­ve­za ili oče­ki­va­nja jed­no­stav­no pro­ća­ska­mo? Ne­ki tre­nu­tak po­de­li­mo. Po­klo­ni­mo. Od če­ga se ču­va­mo, če­ga se to pla­ši­mo? Pa svi ti lju­di oko nas su sa­mo na­ši od­ra­zi, za­što bi­smo se bo­ja­li da upo­zna­mo se­be ma­lo bo­lje? Le­po je to što od­ra­ste­mo, ali ne tre­ba da do­zvo­li­mo da pri tom u ne­kim svo­jim vr­li­na­ma za­kr­žlja­mo. Ga­ji­mo i da­lje raz­dra­ga­nost, po­ver­lji­vost, lju­bo­pi­tlji­vost i otvo­re­nost. Pa šta ako smo ne­ka­da iz­i­gra­ni? Ba­rem sa­da ume­mo na vre­me da pre­po­zna­mo ka­kvu nam to po­ru­ku no­si.

Div­na su ona sta­ra pri­ja­telj­stva ko­ja tra­ju i ka­da se du­go ne sret­ne­mo, ali zna­mo da smo tu jed­ni za dru­ge. A vo­lim i da ne­kog no­vog upo­znam. Mo­ja ra­do­zna­lost ra­du­je me, kao de­te što se ra­du­je no­vo­me dru­ga­ru. Čak i ako se vre­me­nom ne zbli­ži­mo, o se­bi uvek ne­što no­vo na­u­či­mo. U stva­ri se sa još jed­nim de­lom se­be spri­ja­te­lji­mo.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­ster

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com