Ninine mustre: Hitno ili bitno?
Svakodnevno imamo pravo na izbor. Biramo da li ćemo ujutro još malo da se lenjimo u krevetu, ili ćemo da ustanemo čim otvorimo oči.
Biramo hoćemo li popiti kafu i upaliti cigaretu, ili ćemo uraditi neke lagane vežbe istezanja pa doručkovati. I tako tokom celog dana: biramo hoćemo li nasesti na nečije nameštaljke, hoćemo li se iznervirati zbog tuđih pokušaja da nam iskroje dan, hoćemo li životne darove uzeti zdravo za gotovo, ili nećemo. Iako se neki pitaju da li mi uopšte imamo bilo kakvog izbora ili smo zarobljenici sudbine, ja bih rekla da izbor uvek postoji.
Ako ništa drugo, uvek možemo da biramo kako reagujemo. Za to je doduše potrebno da budemo malo svesniji sebe i svog ponašanja, što nije lako. Mora mnogo da se vežba. Svakodnevno, uporno, istrajno i nepokolebljivo. Ali kad se uspe, bude mnogo lakše. Evo uzmimo za primer mene. Ja stalno radim na tome da budem što svesnija sebe i svega što se događa u meni, ali ipak moju pažnju i dalje u glavnom zaokuplja ono što se događa oko mene. Malo, malo, pa tražim neke krivce ili neke okolnosti koje su dovele do nekog mog stanja koje mi ne prija. Pa se onda ljutim, durim, hoću da isterujem neku svoju pravdu, i onda se „uhvatim“. Desi mi se onaj „a-ha!“ momenat kada shvatim da sam se opet, po ko zna koji put upecala u zamku i počela da uzroke za neke neprijatnosti tražim negde izvan sebe. Tada duboko udahnem i tako sebi dozvolim momenat presabiranja u kojem sagledam situaciju iz sasvim drugog ugla. U trenutku dubokog udaha, povećana količina kiseonika jurne kroz celo telo, osveži brzinom bljeska munje i mozak i srce, pa se um naglo razbistri, a pogled kao da je usmeren od nekud od gore. U trenutku jasnije sagledam širu sliku i jasno mi se pokaže koji izbor treba da napravim. Šta je ono što je bitno? Šta je ovde u stvari bitno? Bitno. Bit. Suština. Verujem da je u toj reči sadržana sva mudrost svakodnevnih izbora. Kada bih uvek bila svesna tog pitanja šta je bitno, donosila bih uvek dobre odluke i uvek bi moji izbori bili mudri i plodonosni. Kako sam prihvatila opšteprihvaćenu verziju stvarnosti u kojoj svi negde žurimo, da nešto postignemo i nikada u stvari ne stižemo da u postignutom uživamo, tako sam usvojila mustru ponašanja po kojoj je sve nešto hitno. A kada se radi ono što je hitno, vrlo se često ispusti ono što je bitno. Zaboravljam da je u životu najbitnije ono što je bitno. A kako se određuje šta je bitno? Lako je, jer reči govore same za sebe. Za život je bitno da se živi (a ne da se nešto čeka, preskače ili zaobilazi). Za čoveka je bitno da bude čovek (a ne da se ponaša kao zver). I to je već sasvim dovoljno za osnovu svakog izbora koji pravimo u toku dana. Svakog, pa i najsitnijeg izbora.
Kada u osnovi bilo koje moje odluke stoji pitanje šta je u toj odluci bitno, rešenja kao da se sama nude. Odluke donosim iz srca, potpuno mirne savesti i osnažene volje i sve se posle odvija kao da je nošeno nekom moćnom silom koja svaki korak na mom daljem putu podržava i ojačava. Uz malo svakodnevne vežbe, čak i ono što mora da se uradi hitno, može prvo da se proveri da li je bitno. Vremenom se sve uskladi sa onim što je bitno i svaki izbor koji pravim ide u pravcu napredovanja kako za mene, tako i za moju okolinu. Sve ono što nije bitno ostaje negde daleko iza mene, kada u prvi plan izađe ljubav, ljudskost i dobrota, svaka odluka ima neku posebnu težinu. A baš ta težina joj daje neophodnu lakoću kojom se sve rešava jednostavno, lepršavo i veselo. Ako biram oslanjajući se svesno na ono što je bitno, svaki moj izbor na kraju bude pravi, blagorodan, vodi ka radosti, napretku i zadovoljstvu. A to je na kraju krajeva, baš bitno.
Nina Martinović Armbruster
