ROMANTIKA NA ULICAMA, HLADNOĆA U POGLEDIMA Druga strana Pariza

Ako još niste posetili ovaj veličanstveni evropski grad, propustili ste pravo bogatstvo kulturnih i istorijskih znamenitosti. Od Ajfelove kule, Luvra i Trijumfalne kapije, pa sve do čarobnih trgova i uličica, svaki kutak Pariza nosi priču, duh prošlih vremena i obećanje nezaboravnih trenutaka.

Ipak, čim pomenete Pariz, mnogi će reći: "Divan je, ali prljav." Istina je da u manje poznatim kvartovima, koje turisti ređe posećuju, možete naići na nešto manje glamurozne prizore. Ali, zar putujemo da bismo proveravali čistoću sporednih ulica? Verovatno ne.

S druge strane, oni koji su već kročili na parisko tlo često dele i priče koje kvare čaroliju. Konobari koji vas odmere čim izustite reč na stranom jeziku, recepcioneri koji svojim ponašanjem jasno pokazuju da biste im bolje učinili da niste ni došli, ili taksisti koji nervozno reaguju na najobičniji zahtev, sve su to iskustva koja ostavljaju gorak ukus.

Zašto Parižani ostavljaju takav utisak, nije to novina. Još je Fjodor Mihajlovič Dostojevski u "Kockaru" kroz lik markiza De Grijea oslikao hladnoću i nadmenost koje su vekovima vezivane za francuski karakter. Njegova kritika nije bila slučajna, već odraz već ukorenjenog utiska o francuskom društvu.

Kroz istoriju i književnost, Pariz je slavljen zbog svoje lepote, ali istovremeno je primećivana ta osobena distanca na licima mnogih njegovih stanovnika.

Može li takvo ponašanje pokvariti celokupan doživljaj? Nažalost, da.

Niko ne želi da mu, prilikom ulaska u restoran, daju do znanja da nije dobrodošao ako ne poruči odmah. Niko ne želi da ga konobar samoinicijativno prisiljava na bakšiš, niti da bude izložen neprimerenom ponašanju samo zato što je platio kešom. I sigurno niko ne očekuje da za novac koji ostavlja doživi nipodaštavanje ili prezir.

Jer kad putujemo, svi tražimo isto, osmeh, srdačnost i onaj mali znak da smo dobrodošli.

Pariz će vas nesumnjivo očarati arhitekturom i šarmom, ali hoće li vas osvojiti toplinom ljudi? To pitanje ostaje otvoreno. Možda je najveća ironija u tome što grad koji svetu daruje pesme o ljubavi, poput "La vie en rose", često sam zaboravi da posmatra svoje posetioce kroz ružičaste naočare.

Na kraju, visina kula i bogatstvo muzeja nisu ono što ostaje u srcu. Ostaje osećaj koji ste poneli sa sobom kad se svetla Pariza ugase. A to srce, ma koliko spolja bilo očaravajuće, ponekad ume da bude suviše hladno za one koji su u njega došli puni snova.