Iza izloga: Ljubav u doba projektnog finansiranja

Simpatična je i ta intelektualna moda; onako baš je zgodna za „okačiti“ je na Tviter ili Fejsbuk, prošetati je na majici ili torbi, prodiskutovati o njoj dok se ugodno ispija kapućino ili gricka organik zeleniš u nekom fensi lokalu. Ko bi još mogao da vidi bilo šta sporno u tome kad neko „udari“ jedan onako baš filozofski potpis (poželjno o životnim mukama i nedostatku sloboda) ispod slike s letovanja ili zimovanja. Samo zlonamerni i zavidni, naravno.

Jer, koliko god da se to nama laicima i nedoraslima možda činilo kao lagodan i ugodan život u kom su najveći problemi dužina bradice i broj pretrčanih kilometara, sve to, ta jedna posvećenost i istrajnost u borbi za bolje sutra, ima svoju težinu.

Za one manje „načitane“ (tačnije, više modno nego filozofski osvešćene) pokušaću da slikovito predstavim na kakvoj su muci ovi naši savremeni mudraci, gospodari društvenih mreža: situacija je, naime, napeta bar koliko i kad je potrebno prelomiti između „pradinih“ cipela i „šanel“ torbice. Razumete?

Naravno, i u taj intelektualni boj se ne kreće bez da su se prethodno „dizajnirali“ i opravili kako ta vaša „duboka misao“ već nalaže. Danas vam nema ozbiljne priče bez pakovanja; sve je, pa i ta sloboda mišljenja, dizajnirano i osmišljeno do u piksel.

A kada se jednom razvrstamo, potrebno je još samo „udariti“ etiketu, obeležiti fino i pedantno ko gde pripada i gde mu je mesto i problem rešen. Naravno, pod uslovom da nema mešanja „kategorija“.

Piece of cake, što bi rekli Ameri. Sve funkcioniše besprekorno: „mi“ i „oni“; dva paralelna sveta koja se toliko u startu razlikuju da je i ideja o nekakvom mogućem razgovoru nezamisliva... Bar ako planirate da baš vaše ideje i projekti imaju prođu...

E sad, za one kojima nije baš najjasnije gde je ljubav u svemu ovome, kratko i jasno – tu negde, pri kraju.

Danas, naime, pri odabiru partnera osim već tradicionalnih kriterijuma – ko su mu otac i mati, iz kakve je kuće, šta ima od škole, plave oči, visina/težina... svaka iole „osvešćena“ dama mora ozbiljno da povede računa (možda padnu i neke konsultacije s iskusnijima na tu temu) i o tome iz kog je i kakvog „serkla“ kandidat – „levi“, „desni“ ili nezavisni...

Samo tako će sve biti upakovano/dizajnirano baš kako treba i onako za reklamu, a ako se uželite maštarija o potrazi za srodnom dušom, šta da vam kažem – pogledajte neku romantičnu komediju. I to iz vintidž kolekcije, jer toga danas više nema ni na filmu. 

Šta da kažem, nimalo jednostavan zadatak. Stoga i ne čudi što je sve više u svakom, sem emotivnom, planu sređenih i „doteranih“ dama. Imaju sve – dobar posao, super stan, fenomenalne prijateljice, savršenu kilažu, besprekoran ten, najmoderniju frizuru... Samo frajer po meri još za sreću fali.

Ili možda, kad su već sve to tako fino udesile, tu zapravo i nema slobodnog prostora za korekcije i unapređenja? Možda bi taj „savršeni“ zapravo sve pokvario...

U tom slučaju, već i drama oko potrage za gospodinom Pravim čini se kao sasvim solidno rešenje: ništa se ne remeti, a kao nešto se sve vreme dešava, te definitno nije dosadno.

Jasna Budimirović