Iza izloga: Mladost po meri odrastanja
Sećam se kako sam kao mala devojčica (imala sam nekih pet, šest godina) volela da s mamom gledam prenos Pesme Evrovizije. Toliko mi se sve to – divne haljine, mirisni voditeljski dvojac i neki fini, radosni ljudi koji se (iako konkurencija jedni drugima) svako malo ljube, grle i neizmerno vole - već na prvo gledanje dopalo, da sam poželela da i sama, kad porastem naravno, budem deo te savršeno raspevane/zvezdane priče.
I to ne kao solo pevačica, ne kao muzičar, ne ni u ulozi „domaćice priredbe“, već kao prateći vokal. Sve sam bila fino isplanirala, krenula sam i sa svakodnevnim raspevavanjima i vežbanjima glasa, „đuskala“ i njihala se u ritmu kao prava profesionalka, ubeđena da je pitanje trenutka kada će startovati moja velika evropska, što da ne, i svetska karijera...
Trebalo mi je otprilike dve godine da shvatim da od svega toga neće biti ništa, što me, naravno, nije sprečilo da nastavim da pevušim u „krugu porodice i prijatelja“.
E sad, ako ste se pitali čemu ovaj muzički podsetnik, evo i odgovora: ja sam, prihvatajući tada za mene bolnu činjenicu „nikad od tebe prateći vokal“, zapravo odrastala, a na tu me je epizodu ovih dana podsetila „situacija“ u kojoj sam se našla dok sam „inventarisala“ po gradskim butigama.
Duboko koncentrisana, negde između tašni i cipela, u jednom trenutku do mene dođe razgovor izvesne gospođe s jedne i prodavačice s druge strane.
Zapravo su me, kako to obično biva, privukli „šumovi“ – gospođa je, razočarana zbog, kako je rekla, „tetkaste“ ponude, konstatovala da u radnji neće pronaći ništa što bi moglo da posluži kao poklon za njenu prijateljicu.
Prodavačica je, očekivano, stala u odbranu onoga što je u ponudi, ali je gospođa ostala pri svom – nema tu ništa za njenu prijateljicu, devojku, kako je „predstavila“.
Tu negde sam se i isključila. Ne znam da li je gospođa na kraju nešto ipak pronašla za svoju prijateljicu ili je izašla iz radnje neobavljenog posla, a nisam se previše bavila ni time da li je bilo na mestu da prodavačica na ovaj način prokomentariše čitav „slučaj“... Ne, ništa od toga nije bio znak pitanja sa kojim sam otišla nastavljajući šetnju.
Evo šta mene muči: svako malo nas podsećaju da smo mladi/stari onoliko koliko se osećamo. I to je u redu, mislim to sa osećanjima: mlad duh ne može nikome da škodi. Pa, toliko je toga - knjiga, muzike, filmova, novih ulica, delicija, trendova i Jutjub kanala koje bi trebalo otkriti i upoznati.
Ali, da li tu našu „unutrašnju mladost“ moraju da prate i fensi krpice, koje na nama neretko izgledaju kao pozajmljene od mlađe sestre?
Ukratko - da li mladalački stajling i stanje duha mogu da „obore“ krštenicu ili je, ipak, na nama da savladamo i tu najvažniju lekciju odrastanja o prolaznosti. Tačnije, da prihvatimo da je, koliko god da se mladima osećali, za neke vozove, trendove, avanture i planove istekao rok.
Kad se setim dame od blizu 50 leta, koja je onomad u jednoj „ženskoj“ emisiji mrtva-hladna u zanosu izlaganja svojih planova za budućnost izjavila - „... jednom kada ja budem imala dete...“, mislim da ideja o prihvatanju očiglednog i nije tako loša.
Kao i moje svojevremeno odustajanje od karijere zvezde Evrosonga. U svakom slučaju, blam manje.
Jasna Budimirović
