Iza izloga: Važno je biti spreman... i spakovan

Probajte da zamislite kakvo bi to ludilo bilo kada bi negde u gradu videla „tamo neku“ kako šeta u „njenim“ cipelama. Nema šanse, makar joj služile i kao ukras u stanu, ako se ispostavi da je veličina baš „nenosiva“.

Što se mene tiče, ja sam od glave do pete „torbarka“; od malih nogu fascinirana mogućnošću da spakujem sve potrebno i nepotrebno na jedno mesto i onda, „sigurna i namirena“, sa svojim paketićem krenem kuda me noge nose... U početku sam, tačnije dok nisam otkrila kako stvari funkcionišu u svetu odraslih – prvo zaradiš, pa onda kupiš šta ti treba - posuđivala mamine tašne i ređala u njih sve što bi mi se našlo pod rukom: omiljenu igračku, nešto za užinu, sokić, slamčicu, maramice, lutku... Ukratko, gurala sam sve dok u nekom trenutku ne bi stradala postava, a onda bih se napravila blesava, gurnula tu torbu negde da je mama ne pronađe bez da se dobro pomuči i, naravno, uzela neku drugu iz njenog (za mene u tom trenutku) najraskošnijeg „depoa“...

Šta da kažem, koliko god da se toga promenilo u mom životu, ljubavna priča s torbama se „u kontinuitetu“ razvija do danas.

A kao i svaka druga ljubav, i ova je moja prolazila kroz razne faze, da bi od pre nekoliko godina dobila, kako se to popularno kaže, jednu sasvim novu dimenziju. I to zahvaljujući nečemu na prvi pogled prilično nespojivim sa „fashion&glamour“ konceptom.

Naime, otprilike između prolećne i jesenje modne fešte u Njujorku, bazajući po internetu u potrazi za mid-season/ni tamo, ni vamo kolekcijama, „otkrila“ sam američke repere - ljude koji se čitavog života pripremaju za daleko bilo „shit hit the fan“ situacije.

Šta da kažem, učinilo mi se da kod njih sve nekako ima smisla, a pritom su i vrlo pedantni u pakovanju (što je jedna od mojih slabosti), te sam nastavila da „istražujem“.

„Prepoznavanje“ je palo kod skraćenice EDC – everyday carry. Za one koji ne znaju o čemu se tu radi, u najkraćem (ako mene pitate) o torbama. I to onim „pametnim“.

Naime, širom Amerike imate sledbenike ideje da bi u ručnom prtljagu koji svakodnevno nosite sa sobom trebalo pod obavezno da se nađu neke stvačice. Pritom je raspon u ceni, ali i stilu (od vintidž, pa sve do SF kombinacija) svake od njih vrlo velik; u zavisnosti prvenstveno od toga da li ste „zavirili“ u torbu nekog prepera iz Teksasa ili hipstera iz Njujorka.

Ono što im je zajedničko jeste EDC spisak koji bi trebalo štriklirati: baterijska lampa, multitul (šrafciger, makazice, klješta, otvarač za boce...), ključevi, par metara urolanog kanapa ili kožice, nož/brica, mobilni telefon, punjač, olovka, papir, novčanik s novcima i dokumentima, sat, upaljač (čak i ako niste pušač), kompas, maramice...

Ja sam, kao što možete i da pretpostavite, prilično „obogatila“ tu bejzik listu, te su u mojoj EDC torbi mesto pronašli još i kišna kabanica, mali paket za prvu pomoć, „sfork“ (kombinacija kašike i viljuške u jednom, naravno od titanijuma), pasoš, ali i mini parfem, grožđena mast, krema za ruke, sunčane naočare, rezervne minđuše...

Ideja je da sve što stavite u torbu ima i neku funkciju i da je pritom što lakše (zato je lagani titanijum više nego popularan u preperskom svetu).

Ruku na srce i koliko god da se nekome sve ovo činilo u najmanju ruku neozbiljnim, ne možete ni da zamislite koliko se ljudi širom sveta trude da baš njihov „paket aranžman“ za svaki dan bude najlepši i najfukcionalniji, što negde i jeste ideal: da sve radi neki posao, a da je pritom fino sortirano i prijatno za oko...

Šta da kažem, meni u ovoj priči sve ima smisla i ja se u njoj osećam kao dete u prodavnici slatkiša. A vi, kako hoćete. Samo nemojte posle da vas uhvate nespremne. Jer, još je Šekspir mudro poručio: „biti spreman, to je sve“.

Jasna Budimirović