Iza izloga: Stvarnosti od porcelana

Ova S/F avantura je, osim što spada u serije na koje se „navučete“ u roku od odmah i gutate po minimum tri epizode u cugu, zanimljiva i zbog toga što tera na razmišljanje na bar dve teme. Prva se odnosi na vezu između informacija i znanja, tačnije na pitanje kako se od mnoštva informacija kojima „pune“ androide/domaćine stiže do spoznaje.

Druga je tema još zanimljivija, odnosno, aktuelnija. Naime, već od prve epizode je jasno da će gledalac biti u prilici da paralelno prati više odvojenih stvarnosti, pri čemu je svaka od njih, naravno, pojedincu/androidu „najstvarnija“, to jest, jedina moguća.

Jedni žive u stvarnosti zvanoj „izlog“ – svi ih poznajemo: oni su najbliže onome što od jutra do sutra gledamo u reklamama. Nešto kao tranzicioni dobitnici, uspešni, sve znaju i sve je kao za njih „pravljeno“, u trendu i stalnoj potrazi za još savršenijim rešenjima, tipa još bolji auto, još finija haljina, još uspešnija intervencija plastičnog hirurga... Možete tako da ređate do u beskraj – ukusniji zalogaj, finije vino, veći od najvećeg plazma televizora. Ukratko, čitav svet kao jedno veliko i nepregledno more mogućnosti. Za njih, naravno.

Tu su zatim i oni „ispred izloga“ – ljudi zagledani u one iz prve grupe, sa jednom jedinom željom – da im se pridruže. Gledaju, preporučuju se i naprosto upijaju ove iz izloga – šta rade, kako se oblače, o čemu maštaju, sve u nadi da će ih neko primetiti, prihvatiti i svrastati u elitno društvo „jednakih“.

I na kraju, tu su oni najmanje vidljivi, takoreći, nevidljivi – tranzicioni gubitnici, oni koji se nisu „snašli“ i koji nisu „shvatili vreme u kojem žive“. Oni su „iza izloga“ i koliko god se „kolegama“ iz prve dve reprezentativne grupe činili nebitnima i malima, zapravo najčešće imaju najbolji uvid u situaciju na terenu. Njima je u njihovoj stvarnosti uglavnom sve, baš kako i treba da bude - savršeno jasno. Kažem i treba, jer platili su cenu i naučili lekciju – niti ima besplatnog ručka, niti izbora bez posledice. Svesni toga, znaju i da je u životu malo toga zaista važno i da se u konačnom zbiru tek ponešto ozbiljno računa... Na nesreću ovih iz izloga, to nisu nekretnine, yipovi i/ili konto u banci.

Što se mene tiče, držim se lekcije koju sam u detinjstvu naučila od strica i do sada nisam pogrešila. Voleo je moj čika, kako sam mu tepala, da kaže kako oni što planiraju i rade na tuđu štetu, zapravo uvek sebi najviše naude. Zato, rekao bi, budi pametna i mudra i pomaži drugima kad god možeš. I budi zahvalna svima koji ti dozvole da im pomogneš, govorio je moj čika. I, eto, ja pomažem uvek kad mogu.

Evo, recimo, poslednje što sam kupila je prelepa porcelanska šoljica, tačnije set. Koštao je 150 dinara i nisam zapravo ni razmišljala o tome koja mu je prava vrednost. Koga briga, svakako ne kupujem te stvari da bih zaradila, nego da bih nekome pomogla. Kad sam došla na posao, koleginica mi je skrenula pažnju da bi mogao da bude u pitanju vredniji komad. Ispostavilo se da sam kupila „žolnai“ komplet, čija je vrednost pedesetak evra.

Naravno, ne planiram da prodajem ovu šoljicu; ona je za mene prava dragocenost – lep podsetnik da su me moji sve najbolje naučili i da, bez obzira na to što se ponekad čini da danas stvari funkcionišu drugačije, i dalje važi ona stara – čini dobro, dobrom se i nadaj. I to bi, onako plastično, bila moja stvarnost. A koja je vaša?

Jasna Budimirović