Fes – najmarokanskiji od svih gradova Maroka

Odmah se vidi da je Maroko nalik na Bliski istok, ali i produžetak Španije i Francuske. Neverovatna slučajnost je izabrati pa doći u Fes kao prvi grad jer je civilizacijski šok najveći. Uzeli smo hostel u Medini, starom gradu, za osam evra, a hostel je ličio na „1001 noć“. Kad smo došli, već je pala vrela noć puna znoja. Gazda izvodi svoj prvi marifetluk te večeri: doveo je svog drugara koji je počeo objašnjavati da postoji marokanski specijalitet koji bi nam ponudili, a zove se kofte. To su male loptice od mesa i koštaju 10 evra.

Neprijatna tišina i međusobno zgledanje ko će prvi da mu kaže da nam ne pada na pamet da uzmemo večeru od deset evra u hotelu gde je soba osam. A i nismo u Parizu da jedemo po toj ceni. Valjda misli da smo glupi stranci pa oderi, bato. E, ne može. Progovaram učtivo: hvala puno, ali Srbija je, kao i Maroko, 500 godina bila pod Turcima, koji su i nama ostavili mnogo sličnih običaja i jela kao i Marokancima. Slučajno baš i kod nas postoji jelo od mesnatih loptica i zove se gotovo isto - ćufte, tako da znamo šta je, vrlo ste ljubazni, a mi odosmo negde da tražimo nešto novo i nepoznato za njam-njam. Razočarenje na licu domaćina.

E sad, što nismo znali narodne običaje noću u Medini, naš je problem. Ušli smo u koloplet uličica kao lavirint. Na ulicama su bili samo mladići. Trećina su bili, kanda, neki dokoličari, trećina dilovali hašiš diskretno stojeći na ćoškovima, a trećina gej prostitutke, kako su nam kasnije rekli, a dalo se malo i primetiti. Ponuda je ubitačna.

Piva i žena nema, ali ima droge i muškaraca. Ponegde neka mačka sedi na vratima zamandanjene prodavnice. Neka balega od magarca. Mnogo ređe. Sablasno žuto svetlo. Negde neka reklama crtanih Diznijevih junaka, čisto da bude još sablasnije. Gde god kreneš, pojave se dvojica da ti kažu da je super da ti oni budu vodiči (za omanju naknadu koju ne pominju dok ne dođe kraj) ili objasne da je „klouzd“ na onu stranu, sve je „fermé“ i nikako ne može baš tamo gde si ti krenuo nego tamo gde oni hoće da te vode. Pošto nismo hteli društvo, ni da dajemo pare na vodiče, uvek smo išli suprotnim smerom, pa kud došli.

Jutro donosi novu sliku Medine. Puno malih radnjica se otvorilo, svuda gužva. Shvatili smo da je naš hostel možda toliko jeftin jer je blizu male štavionice jagnjećih koža, što neverovatno smrdi. Neki iz grupe izbegavaju uličnu hranu, ja ne.

Lepinjice su super, ima jela sa malim kobasicama, jogurti su zapakovani... Slatkiši su super, mada na njih stalno sleću muve. Jako su raznobojni, jeftini i neverovatno ukusni. Ako je islam za nešto dobar, među prvim stvarima koje bih izdvojio su neverovatni slatkiši! Fes je domovina poznate crvene kapice koja liči na obrnutu saksiju i, naravno, zove se fes.

Crven fesić, nano! Naravno, dobio je ime po gradu i Turci su ga toliko popularizovali da su ga nosili i hrišćani kod nas, pa i Mane Kujundžija i Hayi Zamfir. Ko nije gledao film, uprkos 45 repriza na RTS-u, nema brige jer će se državna televizija pobrinuti za još 45 repriza u sledećih deset godina. Jedan od nas uzima lautu (on i zna da svira) i svira na ulici. Prodavci se smeju. Svi ljubazni. Potpuno druga slika od noćne Medine. Sve šareno, ćilimi se prodaju, mermene ploče kao nadgrobni spomenici, ali to su ploče sa citatima iz Kurana, prolaze magarci natovareni svim i svačim.

Slikam se tako što uhvatim zastavu Maroka i prilaze mi tri čoveka sa osmehom i kažu „Mersi, mesje!“. Srećni su što poštujem njihovu zastavu. Golubovi se prodaju u kavezima, odlični su za supu, kažu mi. I zeke. Deca u dresovima „Real Madrida“. Žene umotane u marame. Neki čika pravi čips od krompira na ulici, kao kokice, i kupiš ga za dirham (oko 10 dinara). Sve je na ulici, i čistač cipela, i onaj što pravi limunadu i svuda, uglavnom, muškarci.

Štavionice kože su atrakcija Fesa. Vide se sa neke terase. Gori smrad je teško zamisliti, ali to je početna faza koja vodi do kožne jakne i cipela. Kuvani puževi na ulici. Odlazak noću u novi deo grada gde ima kafana gde sede samo muškarci i ima piva. Gazda hostela se ljuti što nismo hteli da uzmemo taksi koji je organizovao po „specijalnoj ceni“ od deset evra. Otišli smo niz ulicu i našli za jedan evro. Sve pitaj i ne nasedaj na fore. Ne znaju oni da Srbija nije Francuska. Sretnemo čiču koji nam je nudio ćufte za 10 evrića sa dve Japanke. Pitamo ga: „Jeste li im bili vodič danas?“ Kaže: „I vodič i prijatelj i otac!“

Znači, odrao ih je na živo.

Žikica Milošević