Фес – најмароканскији од свих градова Марока

Одмах се види да је Мароко налик на Блиски исток, али и продужетак Шпаније и Француске. Невероватна случајност је изабрати па доћи у Фес као први град јер је цивилизацијски шок највећи. Узели смо хостел у Медини, старом граду, за осам евра, а хостел је личио на „1001 ноћ“. Кад смо дошли, већ је пала врела ноћ пуна зноја. Газда изводи свој први марифетлук те вечери: довео је свог другара који је почео објашњавати да постоји марокански специјалитет који би нам понудили, а зове се кофте. То су мале лоптице од меса и коштају 10 евра.

Непријатна тишина и међусобно згледање ко ће први да му каже да нам не пада на памет да узмемо вечеру од десет евра у хотелу где је соба осам. А и нисмо у Паризу да једемо по тој цени. Ваљда мисли да смо глупи странци па одери, бато. Е, не може. Проговарам учтиво: хвала пуно, али Србија је, као и Мароко, 500 година била под Турцима, који су и нама оставили много сличних обичаја и јела као и Мароканцима. Случајно баш и код нас постоји јело од меснатих лоптица и зове се готово исто - ћуфте, тако да знамо шта је, врло сте љубазни, а ми одосмо негде да тражимо нешто ново и непознато за њам-њам. Разочарење на лицу домаћина.

Е сад, што нисмо знали народне обичаје ноћу у Медини, наш је проблем. Ушли смо у колоплет уличица као лавиринт. На улицама су били само младићи. Трећина су били, канда, неки доколичари, трећина диловали хашиш дискретно стојећи на ћошковима, а трећина геј проститутке, како су нам касније рекли, а дало се мало и приметити. Понуда је убитачна.

Пива и жена нема, али има дроге и мушкараца. Понегде нека мачка седи на вратима замандањене продавнице. Нека балега од магарца. Много ређе. Сабласно жуто светло. Негде нека реклама цртаних Дизнијевих јунака, чисто да буде још сабласније. Где год кренеш, појаве се двојица да ти кажу да је супер да ти они буду водичи (за омању накнаду коју не помињу док не дође крај) или објасне да је „клоузд“ на ону страну, све је „фермé“ и никако не може баш тамо где си ти кренуо него тамо где они хоће да те воде. Пошто нисмо хтели друштво, ни да дајемо паре на водиче, увек смо ишли супротним смером, па куд дошли.

Јутро доноси нову слику Медине. Пуно малих радњица се отворило, свуда гужва. Схватили смо да је наш хостел можда толико јефтин јер је близу мале штавионице јагњећих кожа, што невероватно смрди. Неки из групе избегавају уличну храну, ја не.

Лепињице су супер, има јела са малим кобасицама, јогурти су запаковани... Слаткиши су супер, мада на њих стално слећу муве. Јако су разнобојни, јефтини и невероватно укусни. Ако је ислам за нешто добар, међу првим стварима које бих издвојио су невероватни слаткиши! Фес је домовина познате црвене капице која личи на обрнуту саксију и, наравно, зове се фес.

Црвен фесић, нано! Наравно, добио је име по граду и Турци су га толико популаризовали да су га носили и хришћани код нас, па и Мане Кујунџија и Hayi Замфир. Ко није гледао филм, упркос 45 реприза на РТС-у, нема бриге јер ће се државна телевизија побринути за још 45 реприза у следећих десет година. Један од нас узима лауту (он и зна да свира) и свира на улици. Продавци се смеју. Сви љубазни. Потпуно друга слика од ноћне Медине. Све шарено, ћилими се продају, мермене плоче као надгробни споменици, али то су плоче са цитатима из Курана, пролазе магарци натоварени свим и свачим.

Сликам се тако што ухватим заставу Марока и прилазе ми три човека са осмехом и кажу „Мерси, месје!“. Срећни су што поштујем њихову заставу. Голубови се продају у кавезима, одлични су за супу, кажу ми. И зеке. Деца у дресовима „Реал Мадрида“. Жене умотане у мараме. Неки чика прави чипс од кромпира на улици, као кокице, и купиш га за дирхам (око 10 динара). Све је на улици, и чистач ципела, и онај што прави лимунаду и свуда, углавном, мушкарци.

Штавионице коже су атракција Феса. Виде се са неке терасе. Гори смрад је тешко замислити, али то је почетна фаза која води до кожне јакне и ципела. Кувани пужеви на улици. Одлазак ноћу у нови део града где има кафана где седе само мушкарци и има пива. Газда хостела се љути што нисмо хтели да узмемо такси који је организовао по „специјалној цени“ од десет евра. Отишли смо низ улицу и нашли за један евро. Све питај и не наседај на форе. Не знају они да Србија није Француска. Сретнемо чичу који нам је нудио ћуфте за 10 еврића са две Јапанке. Питамо га: „Јесте ли им били водич данас?“ Каже: „И водич и пријатељ и отац!“

Значи, одрао их је на живо.

Жикица Милошевић