„Dnevnik” na Kubi: Topla vedrina i iskreno dobri ljudi
Nakon ugodnog boravka u dalekoj Kubi, naša mala šestočlana družina, prijateljstvom i kumovski povezana, koja je u Havanu doletela svaka svojim putem iz Švajcarske, Mađarske i Srbije, jednoglasno se složila da najveće bogatstvo Kube predstavljaju toplina, vedrina i iskrena dobrota ljudi sa kojima smo se susretali na svakom koraku. Za nas je to bio autentični doživljaj fantastičnog vremeplova!
Po sletanju u Havanu u kasnim večernjim časovima, ne čini nam se neobičnim ukusno uređen i prilično „evropski“ opremljen aerodromski terminal, pa prvi autentični doživljaj Kube srećemo tek sa izlaskom na ulicu, u susretu sa jednim taksi vozilom sa godinom proizvodnje – od pre pola veka! Omađijani ljubaznošću i iskrenom predusretljivošću službe za “izgubljeno-nađeno” i uopšte radnika na aerodromu, od tog trenutka više ni nestanak jednog kofera nije bio povod za zabrinutost.
Probivši se kroz lavirint uskih i većinom jednosmernih ulica starog dela Havane, shvatili smo da se naš smeštaj za prve tri noći nalazio u pešačkoj zoni i da je parking jedan od problema sa kojim ćemo se boriti narednih dana…
Tek smo narednog dana, po izlasku iz vile, počeli da istražujemo stari deo grada u blizini luke i uputili se ka čuvenom El Kapitoliju. Zanosni taktovi salse mamili su nas iz gotovo svakog usputnog lokala, neretko i uživo, što je učvrstilo osećaj naše opuštenosti tokom šetnje po ovoj metropoli. Iako najveći grad Karipske regije broji više od dva miliona stanovnika, ne oseti se tegoba žurbe i gužve, kako to često biva u milionskim gradovima koje poznajemo. Premda su nekada impozantne fasade danas većinom prilično oronule, neke i do nivoa nenastanjivosti, stanovnici su vidno opušteni i predusretljivi, a prodavci suvenira ne preterano nametljivi.
Premda u fazi renoviranja, kupola havanskog Kapitola je nezaobilazna turistička atrakcija koja se može lako uočiti iz daljine, a čije široko stepenište služi kao okupljalište lokalne omladine, ali i znatiželjnih turista sa selfi-stikovima. U vreme gradnje 1929. godine, visinom kupole od 92 metra, Kapitol je dugo potom bio najviša građevina u Havani, a treća najviša kupola na svetu. Statue visine 6,5 metara krase vrh spoljašnjeg stepeništa koje vodi kroz visoku kolonadu u centralni hol, koji nije bio otvoren za posetioce. U patosu hola je velikom zvezdom obeležen „nulti kilometar“ Kube, što je takođe predstavljalo početnu tačku našeg putovanja po ovoj zanimljivoj zemlji.
Ručak, u turistima prilagođenom restoranu “La Vitrola” na uglu trga Vieha na kojem smo odseli, podrazumevao je ribu na sve načine i nezaobilazni, ali težak izbor pića: mohito, kuba libre ili pinja kolada. Vesela atmosfera uz latino zvuke odličnih muzičara i ljubazno usluženje su pored ukusne hrane doprineli tome, da se za sve vreme našeg boravka u Havani uvek rado vraćamo u ovaj restoran.
Jedan od najupečatljivijih načina da se doživi Havana, svakako je vožnja gradom legendarnim, po našim shvatanjima „starinskim“ automobilima, oldtajmerima, od kojih je većina datira iz 50-ih godina dvadesetog veka. Ovi „seniori“ ipak, zahvaljujući pažljivom održavanju i prilagođavanju aktuelnim potrebama, uspešno odolevaju zubu vremena. Uredno ofarbane, često i u jarke boje, sjajne karoserije starih ševroleta, bjuika, oldsmobila i drugih, čuvaju se kao nacionalno blago i razdragani turisti se na svakom koraku mogu videti kako se njima rado voze po Havani i ostrvu.
Nakon vožnje kroz kinesku četvrt, koja je od strane Kineza iz ekonomskih razloga davno napuštena, i kroz novije, ali veoma skromne stambene delove grada, oduševila nas je lepota i monumentalnost građevina u univerzitetskom delu grada i veličina kliničkog centra, Narodnog pozorišta i Nacionalne biblioteke. Trg Revolucije sa muralima najeminentnijih kubanskih revolucianara, predstavlja jedan od najvećih gradskih trgova na svetu. Ovom plazom dominira spomenik kubanskom narodnom heroju, Hoze Martiju, po kojem internacionalni aerodrom Havana nosi naziv, i kula visine 109 metara sa osnovom u obliku petokrake zvezde. Iako započeta za vreme Batistine diktature, gradnja je finalizirana tek nakon revolucije.
Dalja vožnja nas je vodila dugim primorskim kejom, gde su se nizali monumentalni hotelski kompleksi i spomenici sa početka 20.veka, kao i zgrada američke ambasade okružena visokom ogradom, zatvorena nakon kratkog ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa SAD 2016. godine.
Tokom vožnje, naš ljubazni vodič, sredovečni inženjer mehanike, Fredi, nam je na samoukom engleskom jeziku pričao o velikom uticaju američkog džet-seta, koji su nakon revolucije napustili Kubu, a njihove kockarnice i banke postale bolnice, stambene zgrade ili, pak, napušteni simboli jednog minulog vremena. Opisao nam je skromnu svakodnevnicu Kubanaca, koja se sastoji od obezbeđenih najosnovnijih životnih potrepština od strane države, dodeljene i propisane količine životnih namirnica, veoma jeftinih komunalija, besplatnog školovanja i zdravstvene zaštite, naravno u oskudnim uslovima višedecenijskih sankcija.
U paralelnom svetu sive ekonomije i improvizovanih biznisa u svojim domovima, ljudi se bore da sa kojim pezosom više poboljšaju svoj životni standard. Posvuda se mogu videti redovi ispred prodavnica, gde lokalci čekaju da, uz bon, kupe osnovne životne namirnice, što nas je neizostavno podsetilo na ne tako davna vremena sa naših prostora.
Havana pruža neiscrpne mogućnosti turističkih obilazaka kroz mnogobrojne muzeje i druge kulturne sadržaje: Muzej ruma, muzeji klasične i savremene umetnosti, crkve, pažljivo obnovljene i ukusno uređene citadele, a sve to u kombinaciji sa dugim tropskim plažama Meksičkog zaliva na svega tridesetak minuta vožnje od grada. Nakon što smo svoj doživljaj Kube upotpunili putovanjem i u druge krajeve ostrva, poslednje dane našeg odmora vratili smo se u Havanu, imajući tako priliku da zaokružimo svoj doživljaj posetom Muzeju revolucije u nekadašnjoj Predsedničkoj palati i jednoj od tvrđava iz španskog kolonijalnog vremena, gde se za posetioce svake večeri priređuje spektakl ispaljivanja topova.
Tekst i foto: Nataša i Bojan Harnovski
