„Дневник” на Куби: Топла ведрина и искрено добри људи
Након угодног боравка у далекој Куби, наша мала шесточлана дружина, пријатељством и кумовски повезана, која је у Хавану долетела свака својим путем из Швајцарске, Мађарске и Србије, једногласно се сложила да највеће богатство Кубе представљају топлина, ведрина и искрена доброта људи са којима смо се сусретали на сваком кораку. За нас је то био аутентични доживљај фантастичног времеплова!
По слетању у Хавану у касним вечерњим часовима, не чини нам се необичним укусно уређен и прилично „европски“ опремљен аеродромски терминал, па први аутентични доживљај Кубе срећемо тек са изласком на улицу, у сусрету са једним такси возилом са годином производње – од пре пола века! Омађијани љубазношћу и искреном предусретљивошћу службе за “изгубљено-нађено” и уопште радника на аеродрому, од тог тренутка више ни нестанак једног кофера није био повод за забринутост.
Пробивши се кроз лавиринт уских и већином једносмерних улица старог дела Хаване, схватили смо да се наш смештај за прве три ноћи налазио у пешачкој зони и да је паркинг један од проблема са којим ћемо се борити наредних дана…
Тек смо наредног дана, по изласку из виле, почели да истражујемо стари део града у близини луке и упутили се ка чувеном Ел Капитолију. Заносни тактови салсе мамили су нас из готово сваког успутног локала, неретко и уживо, што је учврстило осећај наше опуштености током шетње по овој метрополи. Иако највећи град Карипске регије броји више од два милиона становника, не осети се тегоба журбе и гужве, како то често бива у милионским градовима које познајемо. Премда су некада импозантне фасаде данас већином прилично оронуле, неке и до нивоа ненастањивости, становници су видно опуштени и предусретљиви, а продавци сувенира не претерано наметљиви.
Премда у фази реновирања, купола хаванског Капитола је незаобилазна туристичка атракција која се може лако уочити из даљине, а чије широко степениште служи као окупљалиште локалне омладине, али и знатижељних туриста са селфи-стиковима. У време градње 1929. године, висином куполе од 92 метра, Капитол је дуго потом био највиша грађевина у Хавани, а трећа највиша купола на свету. Статуе висине 6,5 метара красе врх спољашњег степеништа које води кроз високу колонаду у централни хол, који није био отворен за посетиоце. У патосу хола је великом звездом обележен „нулти километар“ Кубе, што је такође представљало почетну тачку нашег путовања по овој занимљивој земљи.
Ручак, у туристима прилагођеном ресторану “Ла Витрола” на углу трга Виеха на којем смо одсели, подразумевао је рибу на све начине и незаобилазни, али тежак избор пића: мохито, куба либре или пиња колада. Весела атмосфера уз латино звуке одличних музичара и љубазно услужење су поред укусне хране допринели томе, да се за све време нашег боравка у Хавани увек радо враћамо у овај ресторан.
Један од најупечатљивијих начина да се доживи Хавана, свакако је вожња градом легендарним, по нашим схватањима „старинским“ аутомобилима, олдтајмерима, од којих је већина датира из 50-их година двадесетог века. Ови „сениори“ ипак, захваљујући пажљивом одржавању и прилагођавању актуелним потребама, успешно одолевају зубу времена. Уредно офарбане, често и у јарке боје, сјајне каросерије старих шевролета, бјуика, олдсмобила и других, чувају се као национално благо и раздрагани туристи се на сваком кораку могу видети како се њима радо возе по Хавани и острву.
Након вожње кроз кинеску четврт, која је од стране Кинеза из економских разлога давно напуштена, и кроз новије, али веома скромне стамбене делове града, одушевила нас је лепота и монументалност грађевина у универзитетском делу града и величина клиничког центра, Народног позоришта и Националне библиотеке. Трг Револуције са муралима најеминентнијих кубанских револуцианара, представља један од највећих градских тргова на свету. Овом плазом доминира споменик кубанском народном хероју, Хозе Мартију, по којем интернационални аеродром Хавана носи назив, и кула висине 109 метара са основом у облику петокраке звезде. Иако започета за време Батистине диктатуре, градња је финализирана тек након револуције.
Даља вожња нас је водила дугим приморским кејом, где су се низали монументални хотелски комплекси и споменици са почетка 20.века, као и зграда америчке амбасаде окружена високом оградом, затворена након кратког поновног успостављања дипломатских односа са САД 2016. године.
Током вожње, наш љубазни водич, средовечни инжењер механике, Фреди, нам је на самоуком енглеском језику причао о великом утицају америчког џет-сета, који су након револуције напустили Кубу, а њихове коцкарнице и банке постале болнице, стамбене зграде или, пак, напуштени симболи једног минулог времена. Описао нам је скромну свакодневницу Кубанаца, која се састоји од обезбеђених најосновнијих животних потрепштина од стране државе, додељене и прописане количине животних намирница, веома јефтиних комуналија, бесплатног школовања и здравствене заштите, наравно у оскудним условима вишедеценијских санкција.
У паралелном свету сиве економије и импровизованих бизниса у својим домовима, људи се боре да са којим пезосом више побољшају свој животни стандард. Посвуда се могу видети редови испред продавница, где локалци чекају да, уз бон, купе основне животне намирнице, што нас је неизоставно подсетило на не тако давна времена са наших простора.
Хавана пружа неисцрпне могућности туристичких обилазака кроз многобројне музеје и друге културне садржаје: Музеј рума, музеји класичне и савремене уметности, цркве, пажљиво обновљене и укусно уређене цитаделе, а све то у комбинацији са дугим тропским плажама Мексичког залива на свега тридесетак минута вожње од града. Након што смо свој доживљај Кубе употпунили путовањем и у друге крајеве острва, последње дане нашег одмора вратили смо се у Хавану, имајући тако прилику да заокружимо свој доживљај посетом Музеју револуције у некадашњој Председничкој палати и једној од тврђава из шпанског колонијалног времена, где се за посетиоце сваке вечери приређује спектакл испаљивања топова.
Текст и фото: Наташа и Бојан Харновски
