Reportaža s Islanda (2): Bar za još jedan nivo udaljeniji od stvarnosti
Pre nekoliko godina, u starom vozu od Varšave do Torunja, Britanka koju sam upoznala je bila oduševljena što je mogla da se naginje preko rasklimatanog prozora a da joj kondukter nije rekao ni reč. Pa tako neverovatno opasno ponašanje joj niko ne bi dozvolio kod kuće u Engleskoj!
Za razliku od drugih zemalja bogatog zapada, Islanđani ni za svoje stanovnike ni za svoje turiste ne misle da su tako lišeni zdravog razuma i da ih u svakom trenutku treba držati za ruku i gledati s visine kao da ne znaju da brinu o sebi. Zapravo, Islanđani su iznenađujuće nonšalantni što se tiče njihovog, često po život sasvim opasnog pejzaža, te je tako moguće opušteno sesti na klupu par metara od gejzira Strokura iz kog na svakih osam minuta ključala voda izbija do visine od oko 20 metara. Sistem bezbednosti pored ogromnog vodopada u Tingveliru je nešto kao dobar vic; turiste od dvadesetak metara dugog pada u grotlo podivljale vode odvaja simbolični kanapčić vezan između dva tanka stuba, u stilu onih koji stoje ispred fensi kafića.
U svakom slučaju, Islanđani su ljudi koji cene veoma zdrav razum (ne naginji se preko ivice ponora smrti) i praktičnost (ne naginji se preko ivice ponora smrti), svakako preko potrebnih da bi se toliko vekova preživelo u zemlji u kakvoj žive. Kad već govorimo o praktičnosti, grejanje i topla voda u na celom Islandu su gotovo besplatni i dolaze iz brojnih geotermalnih izvora. Dok se tuširam, kupatilo svaki put nepogrešivo miriše na ustajala kuvana jaja, pošto u vodi ima sumpora.
Plaža Rejnisfjara u blizini sela Vik u Majdajuru pokrivena je potpuno crnim sitnim peskom, i zalivana neprekidnim udarima ogromnih ledenih talasa koji su toliko snažni jer odatle počinje otvoren okean i prvo sledeće kopno je Antarktik. Talasi su tako jaki da su svud upozorenja turistima da se ne približavaju moru, pošto skoro svake godine neki neoprezni šetač nepovratno nestane, pošto se previše približi liniji vode.
Crne bazaltne stene uz obalu imaju neprirodni, gotovo pikselizovani oblik, i izlomljene su u savršenim pravougaonicima, kao u nekom fantazijskom pejzažu. Zapravo, izgleda kao u određenom fantazijskom pejzažu – potpuno isti somnabulni krajolik postoji u video igri Skajrim koju sam igrala godinama, što Island za mene, čini mestom za još jedan nivo udaljenijim od stvarnosti, iako sam tu, iako je zemlja ostrva upravo pod mojim nogama.
Prema pučini, iz uskomešane vode izdižu se tri zlokobne oštre stene za koje Islanđani kažu da su to nekada bila tri trola koji su se okamenili u vodi kada ih je sunce iznenadilo. (Još jedan od severnjačkih mitova koje je Tolkin prilagodio i upisao u svoju tetralogiju o prstenu.
Imajući u vidu surovost pejzaža Islanda i opstanka na njima, nije čudo da su nordijski narodi jedini koji imaju panteon sa smrtnim bogovima. Zahvaljujući Odinovom snu, svi oni znaju da ih čeka neizbežna smrt u Ragnaroku, Sumraku bogova. Mračni fatalizam nekadašnjih Odinovih vernika možda se ne ogleda u ponašanju modernih Islanđana, ali je melanholija svakako sačuvana u umetnosti i muzici, i kod popularne Bjork, i bendova poput Sigur Ros iz Rejkjavika.
Nastasja Pisarev