NININE MUSTRE: Nekad i sad
Radeći emisiju „TV šifonjer” u kojoj koristimo digitalizovani materijal sa filmskih traka na kojima se nekada radilo u televiziji Novi Sad imam mogućnost da se direktno povežem sa nekim prošlim vremenima i prilikama o kojima danas često sa setom, govorimo da su bila mnogo bolja i lepša.
Ipak, kada slušam sve te izjave i govore, vidim da se ljudi nisu mnogo promenili, i da su neke dileme i problemi postojali i onda, kao i sada. Posebno me je dotakla priča stranih turista koji su dolazili da kampuju pored naših reka i jezera i koji su bili zapanjeni nečistoćom sa jedne i neljubaznošću ljudi sa druge strane. Nečistoće nije bilo u privatnim dvorištima i kućama, nego na zajedničkim prostorima koji su korišćeni kao izletišta, ili u njihovom slučaju kao kampovi. Isto tako, neljubaznosti nije bilo među pojedincima koji su iako u glavnom sedamdesetih nisu govorili strane jezike, ali su se kažu stranci maksimalno trudili da pokažu put, daju potrebnu informaciju ili na bilo koji drugi način pomognu.
Neljubazni su bili ljudi koji su radili u ugostiteljstvu ili na benzinskim pumpama, oni kojima je ljubaznost u opisu posla! Na te čudne pojave žalili su se turisti sa severa Evrope, a mene ostavili bez reči dok sam gledala snimke tih anketa. Baš takvim pojavama svedočimo i danas.
Šta se to desi u čoveku pa se u svom domu ponaša na jedan način, a na poslu na potpuno drugačiji, poguban za njega, njegovo okruženje i za celu državu kada sagledamo širu sliku? Zašto su vozači službenih automobila najbahatiji u saobraćaju? Zašto nešto ako „nije tvoje“ mora da se arči do uništenja? I gde je ta granica između kućnog vaspitanja i spoljnjeg ponašanja? Zar je stvarno istina da sve to što kao opomenu i upozorenje gledamo u našim vestima, nekim čudom postaje model ponašanja koji umesto svi da izbegavaju, zapravo kopiraju? Sve ovo možda zaista služi da doprinese bržem planetarnom raspadu kompletnog životnog sistema u kojem živimo, ali je pitanje kako da se mi, obični ljudi u svemu tome ponašamo.
U tom slučaju se zatvaram u sebe, stavljam zamišljene zidove i plave, zlatne, crvene, ljubičaste... kakve god boje „balone“ oko sebe i u svom unutrašnjem svetu zamišljam slike onoga što želim da bude i da budem. Što sam preciznija u svojim maštanjima, to se jasnije stvaraju okolnosti koje želim, znajući da je ovo što živim sada, u mojoj mašti bilo nekada. Pažljivo gradim neka buduća „sada“ ne dozvoljavajući da me tuđi bezobrazluk ometa u tome. Nije lako, ali vredi.
Nina Martinović Armbruster
