НИНИНЕ МУСТРЕ: Некад и сад
Радећи емисију „ТВ шифоњер” у којој користимо дигитализовани материјал са филмских трака на којима се некада радило у телевизији Нови Сад имам могућност да се директно повежем са неким прошлим временима и приликама о којима данас често са сетом, говоримо да су била много боља и лепша.
Ипак, када слушам све те изјаве и говоре, видим да се људи нису много променили, и да су неке дилеме и проблеми постојали и онда, као и сада. Посебно ме је дотакла прича страних туриста који су долазили да кампују поред наших река и језера и који су били запањени нечистоћом са једне и нељубазношћу људи са друге стране. Нечистоће није било у приватним двориштима и кућама, него на заједничким просторима који су коришћени као излетишта, или у њиховом случају као кампови. Исто тако, нељубазности није било међу појединцима који су иако у главном седамдесетих нису говорили стране језике, али су се кажу странци максимално трудили да покажу пут, дају потребну информацију или на било који други начин помогну.
Нељубазни су били људи који су радили у угоститељству или на бензинским пумпама, они којима је љубазност у опису посла! На те чудне појаве жалили су се туристи са севера Европе, а мене оставили без речи док сам гледала снимке тих анкета. Баш таквим појавама сведочимо и данас.
Шта се то деси у човеку па се у свом дому понаша на један начин, а на послу на потпуно другачији, погубан за њега, његово окружење и за целу државу када сагледамо ширу слику? Зашто су возачи службених аутомобила најбахатији у саобраћају? Зашто нешто ако „није твоје“ мора да се арчи до уништења? И где је та граница између кућног васпитања и спољњег понашања? Зар је стварно истина да све то што као опомену и упозорење гледамо у нашим вестима, неким чудом постаје модел понашања који уместо сви да избегавају, заправо копирају? Све ово можда заиста служи да допринесе бржем планетарном распаду комплетног животног система у којем живимо, али је питање како да се ми, обични људи у свему томе понашамо.
У том случају се затварам у себе, стављам замишљене зидове и плаве, златне, црвене, љубичасте... какве год боје „балоне“ око себе и у свом унутрашњем свету замишљам слике онога што желим да буде и да будем. Што сам прецизнија у својим маштањима, то се јасније стварају околности које желим, знајући да је ово што живим сада, у мојој машти било некада. Пажљиво градим нека будућа „сада“ не дозвољавајући да ме туђи безобразлук омета у томе. Није лако, али вреди.
Нина Мартиновић Армбрустер
