NININE MUSTRE: Mrlje
Neko je sebi skuvao kafu, ili je aparat učinio to umesto njega, krenuo je iz čajne kuhinje u hodnik i tu se nešto neočekivano dogodilo. Ili je naleteo na nekoga, ili se okliznuo, spetljao, nije mi poznato, ali rezultat toga je proliven jedan deo kafe.
Na svetlosivom podu, ostala je smeđkasta, sama za sebe i ne toliko ružna mrlja, ali svakako će to postati, pogotovo kada je užurbani novinari koji se tim prostorom kreću nepažnjom nagaze i raznesu po ostalim prostorijama.
Primećujem tu mrlju ne samo zbog toga što mi je to „Kafu više ne pijem - dan drugi“ po ko zna koji put u životu, pa na sve strane mirišu kafe u obliku kapućina, makijata i domaće najmirišljavije crne, nego zato što je mrlja ostavljena tamo, tako usamljena i upadljiva i tako na sred puta, da će je teško promašiti sledeći koji iz kuhinje izađe. Žena koja marljivo (gotovo neprestano) čisti ogroman prostor, nalazi se na njegovom drugom kraju i procenjujem da će biti jednostavnije i logičnije da parčetom vlažnog papira uklonim preteću mrlju.
I u tom trenutku se nižu slike brojnih mrlja koje sam viđala u različitim situacijama, a koje su ljudi iz ko zna kojih razloga ostavljali za sobom. U novinarskom poslu najčešće se negde žuri, pa je to veoma zgodan izgovor da se nešto ne skloni za sobom, da se ostave razbacani papiri, uključen računar, ostaci od hrane i napitaka, a u ono vreme (ne povratilo se) i gomile smrdljivih opušaka.
Od silne upotrebe tog „se“ u rečenicama tipa: „treba da se skloni“, „treba da se uradi“, „to će da se reši“ ili „srediće se“, već me muka hvata. To „se“ pojavljuje se kao neka nevidljiva sila koja čini da se stvari rešavaju same od sebe, a u većini slučajeva to se ne dešava. Muka me hvata i od konzervi piva i drugih napitaka koje se zajedno sa vlažnim maramicama i kondomima množe na parkingu kraj drveća, jer ljubavnici „baš vole prirodu“, pa izgleda da baš zato vole i da ostave svoj trag, da kao psi lutalice valjda obeleže „svoju“ teritoriju.
Kućno vaspitanje očigledno nije dovoljno. Drastična promena svesti je jedino što će dovesti do promene u kojoj ćemo odgovornost za sebe, svoj život, svoje okruženje i za svoje postupke i posledice preuzeti na sebe. Valjda onda nećemo više čekati da nešto za nas obavi neko drugi „čiji je to posao“, jer ni naš posao nije da pravimo mrlje, pa ih opet pravimo, a ako nam u sopstvenoj kući i ne smetaju, zašto ljudi u drugom okruženju da se od njih umrljaju?
Nina Martinović Armbruster
