IZA IZLOGA Moj Jutjub -  moja stvar

S druge strane, ako rade posao – reklama, koliko god vickasta i šarmantna bila, čist je bonus.

A kako u realnom, tako i u virtuelnom svetu: dobar glas (objava) daleko se čuje. Čak i bez plaćenog sponzorstva, to jest, „celofana“ i mašnice.

Ok, sadržaji koji se kače na Jutjub trebalo bi, biznis logika nalaže, da budu zanimljivi i originalni kako bi privukli što više pretplatnika.

O interesovanjima se (baš kao nekad o ukusima) u ovo naše doba, pak, ne raspravlja – ne toliko zbog toga što je nepristojno, koliko zato što je odavno postalo bespredmetno i besmisleno. U prevodu, kome pođe za rukom da nekoga odvrati od sadržaja koji mu se mili, svaka čast. Jer, ne pomažu tu argumenti tipa „primitivno je“, „dosadno“, „neadekvatno“... Pod sloganom „moj Jutjub - moja stvar“, svako gleda šta mu srcu drago.

A šta na tom „sloboda narodu“ kanalu najviše zanima? Hit je, naravno, sve iz zone „da zavirimo u tuđe dvorište“ – ko je koga prevario, ko s kim i kada je nešto što se baš i ne bi smelo; potom je tu kategorija „zdravlje/zdrav i srećan život“ – šta (u teoriji, naravno) jesti i piti, kako disati, spavati, sedeti; popularni su i „šareni“ modni kanali sa svim tim influenserkama i blogerkama, baš kao i drugarske „skrivene kamere“ iliti kad vam prijatelj „sredi“ viral.

U prevodu, u najvećoj smo meri programirani na „suze, skandal i tuđ blam“ nadržaje, koje u stopu (vruće-hladno, loše-dobro) prate oni „sveti“, rezervisani za situacije iz kategorije „jutro posle“ na temu kako biti bolji, trezniji, zdraviji i mudriji.

Pored toga, Jutjub kao najdemokratičniji medij – trenutno moguće najjasnija i najpreciznija slika i prilika naših želja, strmljenja i postignuća - nudi i (nije teško pretpostaviti, a broj pregleda to i potvrđuje) nešto manje popularne snimke koncerata, predstava; tu su i zanimljiva predavanja, onlajn časovi matematike, stranih jezika i čega već poželite, kursevi kulinarstva, pletenja, šivenja, preživljavanja u pustinji, prašumi, divljini... Modne revije najpoznatijih svetskih dizajnera, filmovi, šetnje metropolama, žurke u najpoznatijim barovima i klubovima. Sve na klik.

Klikćem, naravno, i ja. Lutam internetom i instant „menjam sredinu“, najčešće završavajući putovanje u društvu Kirsten Dirksen i malih (sve manjih) životnih prostora, koje ljudi (umorni od urbane civilizacije i infrastrukturnih postignuća) širom planete pomno i pažljivo uređuju i privode funkciji. Šta da kažem, oduševim se svaki put kad otkrijem da je život (i to vrlo pristojan) moguć i u preuređenom autobusu, do u detalj picnutom kontejneru, garaži ili, recimo, u kućici na drvetu...

I tako sam, preko preuređene štale negde u Španiji i starog francuskog imanja, stigla do kanadskih šuma. U prevodu, od maslina i vinove loze, preko lavande, do snega i medveda. Pažnju mi je privukao izvesni Šon Yejms, bloger i turistički radnik iz Ontarija, koji je u jednom trenutku odlučio da batali sve gradske fore i otisne se u šumu, kako bi usred ničega počeo po „starinski“ i bez modernih pomagala,  od temelja do krova sačinio drvenu kućicu.

Gledam ga kako u cik zore kreće da delje, seče, testiriše, sam i bez ičije pomoći pravi vrata, kvake, prozore, onda nešto i skuva na vatrici... Sve to bez struje, dobronamernih komšija koji bi svratili na mobu i tekuće vode.

Razmišljam šta je to meni i bar milionu sličnih iz čitavog sveta nedeljno sad tu

zanimljivo. Ok, priroda je fantastična, ali se, ruku na srce, „scenografija“ retko menja. Drugim rečima, nema tu neke dinamike, ali ni (u tome verujem i jeste poenta) ni viška nepotrebnih informacija kojima nas danas „polivaju“ sa svih strana; lagana šetnja centrom, pored zgrada koje su (oblepljene vestima, ponudama i reklama za nešto što uglavnom nikome ne treba) odavno „progovorile“, dovoljna je za „kontaminaciju“ mozga, te mu to „ništa“ usred šume i Šonovo „pričam samo kad imam šta da kažem“ dođe kao najkvalitetnija detoks terapija.

I da, ima tu još nešto. Rekla bih da ovaj vredni Kanađanin nije tek običan renesansni model hipika, koji se nije snašao u otuđenom i od prirode otcepljenom svetu. A ne, krije se u njemu i maleni japi/preduzetnik uvek otvoren za nove poslovne izazove i noav tržišta. Jer, kako drugačije objasniti da je od svega što je eventualno mogao da spakuje u ranac kada je napuštao rodni Ontario, on (gle čuda) baš HD kameru spakovao?

U prevodu: ne znam da li je haj-tek zaljubljenicima u prirodu buđenje uz cvrkut ptičica najdraže, ali sam zato apsolutno sigurna da se često lakše zaspi uz brojanje novaca, nego ovaca...   

Jasna Budimirović