PRILAZE MI ZBOG PROBLEMA, NE ZBOG LEPE BRENE! Novinarka i voditeljka JOVANA GRGUREVIĆ o emisiji „NI PET NI ŠEST”: „Koliko nas se tiče ko je predsednik Amerike toliko i zašto je četiri puta u toku meseca poskupeo jogurt”

Njena emisija svojevrsni je dnevnik današnjice, u kojem iznova ruši granicu između gledalaca i gostiju, uvažava svaki problem, beleži uspeh, ali i traži odgovornost dok se ne nađe rešenje. Na istom zadatku bila je i na televizijama Politika, Foks, Pink i Hepi, ali i novinskoj agenciji Tanjug, gde je radila kao novinarka. 

Nju ne možemo videti na fotografijama sa glamuroznih proslava, premijera i promocija, ali je zato gledaoci često mogu sresti u autobusu, čekaonicama, pijaci, prodavnicama, domovima zdravlja i redovima u banci, gde se Jovana u susretu sa ljudima priprema za emisiju i traži potencijalne teme. 

Kada je pre godinu dana došla na Kurir TV, bilo joj je važno da se kroz njenu emisiju sazna ono što je važno, reši to što je teško, a pohvali ono što je dobro. I u tome nesumnjivo uspeva, budući da joj gledaoci iznova poklanjaju poverenje u dobro poznatom terminu. Iako će 18. marta proslaviti prvi rođendan svog novog formata na ovoj televiziji, specijalno izdanje ipak ne priprema. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin sumirala je proteklih 12 meseci. 

– Nema specijalnog izdanja, nema potrebe za tim. Svaki dan je na svoj način specijalan, pa ne znam šta bih to specijalno radila. Ovih godinu dana mi je došlo kao neko olakšanje, jer sam se vratila među ljude koje baš dobro poznajem i sa kojima sam dugo radila, mnogo duže nego na Hepiju. Ovde je ekipa sa kojom sam radila od dvehiljadite godine. Isti je posao, ali je olakšanje ta sredina koja je baš profesionalna. Ko god da je birao ljude ja mu od srca čestitam – rekla je na početku razgovora za naš list Jovana Grgurević. 

Dugo radite teme koje dotiču sve nas, rasterećene sjaja i glamura, skandala i senzacije. Ima li zbog toga prosečan gledalac želju da vam na ulici priđe, ukaže na svoj problem, traži pomoć? 

– Prilaze, to najčešće i rade. Meni ne prilaze jer bi voleli da me pitaju kakva je Lepa Brena privatno. Prilaze mi zbog velikih problema, a pošto je to za mene privatno dosta opterećujuće onda im ja dam svoj broj telefona i zamolim ih da se jave radnim danom od 10 časova, jer sam stroga da kada izađem sa posla, pa ne želim da imam išta više sa poslom, retko se javljam i na telefon. Popričamo, neki put im, i to što ih samo saslušate i kažete da ne možete da im pomognete, znači. To govori više o društvu, nego o meni ili emisiji. Prilaze mi najčešće u autobusu i na pijaci. 

Šta mislite kako bi izgledala jedna emisija da morate da je snimite na ulici? 

– Isto kao i u studiju, bez ijedne razlike. Samo što bih morala verovatno da zovem telefonom nekoga ko je odgovoran ili nadležan, lekara, tužioca, koga god... 

Primetio sam da u svakom predstavljanju vaše emisije stoji da je gleda običan čovek. Smeta li vam ta odrednica „običan”?

– Mnogo mi smeta, a ona u srpskom jeziku nema adekvatnu zamenu. Često volim da umesto toga kažem: „većina”. Koliko je bilo ko drugi običan, toliko sam ja verovatno još običnija od toga u tom smislu kako mi to koristimo.

Tanja Peternek Aleksić mi je, aludirajući na podnaslov njene emisije „TV lica... kao sav normalan svet”, jednom prilikom rekla da se normalan svet nikada ne menja. Koliko su se, za sve ovo vreme, koliko radite emisiju, čovekove potrebe, problemi, uspesi i neuspesi menjali? Jeste li svedok nekih promena u našem društvu?

– Jesam. Ne menjamo se mi, nego ono što nas ugrožava. Ako je u nekom trenutku problem odlazak lekara to je ono što nas menja i muči, ako su sada aktuelne džinovske cene onda je to glavna tema. To se odražava na ljude, na njihovo ponašanje, ubija ih u pojam, menja im raspoloženje. Kako se menja društvo tako se menjaju i naši problemi. Nisu manji nego su drugačiji.

Vaša emisija pre godinu dana najavljena je kao dnevna doza realnosti bez kompromisa. Kojim se to temama beskompromisno i uvek vraćate? Šta to ostaje neispričano, neistraženo, nedovršeno?

– Sve! Bez izuzetka, stvarno sve. Mislim da je takvo vreme da nas se sve tiče. Koliko nas se tiče ko je predsednik Amerike toliko i zašto je četiri puta u toku jednog meseca poskupeo jogurt. Ne znam kako smo ostali normalni. Ima tema koje nas ne dotiču, ali te neće ni stići do medija, jer nema prostora. 

Izjavili ste da pažnja treba da se dobija stavom, hrabrošću i iskustvom, a ne izgledom ili skandaloznim ponašanjem. Jesu li se te dve stvari na televizije danas pobrkale kada je novinarska profesija u pitanju?

– Jesu. Danas se sve računa kroz gledanost. Od toga zavisi plata, radno mesto, televizija na kojoj ćeš raditi. Isto kao i na društvenim mrežama, ljudi ne mogu da shvate da to što imaju gledanost ili popularnost ne znači da su pametniji ili uspešniji. Zato što su na mrežama, isto kao i na današnjim televizijama, vrlo često gledane i praćene budale. Sasvim je dovoljno da budeš budala da bi imao nečiju pažnju, a ti ćeš sam verovati da si to postigao nekim znanjem. I ona stara: „Manjak znanja - višak samopouzdanja” je jača nego ikad. Ljudi uče mlađe generacije da moraju da veruju u sebe, da moraju sebi da postavljaju visoke ciljeve, a to uopšte nije istina. Moraju da shvate svoje granice i da podvuku crtu, vide sopstveno neznanje. To je način na koji se radi i uči - da si svestan svog neznanja i granica. 

Sve je u novinarstvu drugačije u odnosu na period kada ste započeli svoju karijeru na TV Politika. Pamtite li svoj prvi novinarski zadatak?

– Pamtim dva. Na samom početku urednik iz „Politike” Steva Jakšić me je poslao u Skupštinu da uzmem izjavu nekog poslanika, a tada nije bilo interneta i novinari nisu imali kompjutere, odnosno, bilo ih je, ali su ih koristili urednici. Mi smo i dalje radili na pisaćoj mašini (smeh) ili čekali red za kompjuter. Ja nisam znala kako taj poslanik izgleda, da li ima 28 ili 78 godina. Tada su u jednom dnevnom listu u nastavcima izlazile biografije članova nove Vlade i poslanika u Skupštini. Ja sam iz tih novina sekla te biografije i lepila ih na sto ispod pisaće mašine, da niko ne vidi (smeh), da ja mogu da bacim oko i vidim sliku ili sam trčala u arhivu „Politike” i „Novosti”, jer su nam bile na raspolaganju obe arhive i tražila članke sa slikama pa kad odem u Skupštinu da vidim koga treba da jurim. To nisu bili baš toliko popularni i uticajni ljudi, a bilo je sramota od neznanja da uredniku kažeš da ne znaš ko je to ili kako on izgleda. Neko je tada našao te slike (smeh), pa sam krenula manijakalno da pratim ko je šta rekao, ko je iz koje stranke, a bilo ih je mnogo. Prvi pravi veliki novinarski zadatak mi je bilo izveštavanje iz jednog beogradskog prigradskog naselja koje pripada opštini Zemun. Jedan plac su tadašnji radikali, koji su tu bili na vlasti, dali ljudima koji su izbegli iz Krajine da zidaju kuće. Oni su kuće završili, ali nikada nisu dobili struju. Otišla sam na to snimanje i videla žene koje su doterane, lepe, čak i vedre duhom, imaju nakit, ali nijedna nema nokte na ruci. Pitala sam ih šta im je, a one su mi objasnile da peru veš na ruke, a pošto su tadašnji, a i današnji praškovi mnogo jači od onih koje su naše bake koristile za pranje veša, od toga su im uglavnom poispadali nokti. Tada sam prvi put osetila šta je moj posao, imala sam puno razumevanje urednika i tu sam priču gurala dok im nije uvedena struja. Sećam se da su me, kada im je uvedena struja, zvali da se zahvale i da proslavimo uz praseće i jagnjeće pečenje, a tada sam se prvi put zahvalila i rekla da ne mogu da dođem. Da ne učestvujem u nastavku i privatnom životu sagovornika. Danas je to samo malo drugačija forma, ali samo to mi je posao. 

Vladimir Bijelić