ПРИЛАЗЕ МИ ЗБОГ ПРОБЛЕМА, НЕ ЗБОГ ЛЕПЕ БРЕНЕ! Новинарка и водитељка ЈОВАНА ГРГУРЕВИЋ о емисији „НИ ПЕТ НИ ШЕСТ”: „Колико нас се тиче ко је председник Америке толико и зашто је четири пута у току месеца поскупео јогурт”

Њена емисија својеврсни је дневник данашњице, у којем изнова руши границу између гледалаца и гостију, уважава сваки проблем, бележи успех, али и тражи одговорност док се не нађе решење. На истом задатку била је и на телевизијама Политика, Фокс, Пинк и Хепи, али и новинској агенцији Танјуг, где је радила као новинарка. 

Њу не можемо видети на фотографијама са гламурозних прослава, премијера и промоција, али је зато гледаоци често могу срести у аутобусу, чекаоницама, пијаци, продавницама, домовима здравља и редовима у банци, где се Јована у сусрету са људима припрема за емисију и тражи потенцијалне теме. 

Када је пре годину дана дошла на Курир ТВ, било јој је важно да се кроз њену емисију сазна оно што је важно, реши то што је тешко, а похвали оно што је добро. И у томе несумњиво успева, будући да јој гледаоци изнова поклањају поверење у добро познатом термину. Иако ће 18. марта прославити први рођендан свог новог формата на овој телевизији, специјално издање ипак не припрема. У разговору за „Дневников” ТВ магазин сумирала је протеклих 12 месеци. 

– Нема специјалног издања, нема потребе за тим. Сваки дан је на свој начин специјалан, па не знам шта бих то специјално радила. Ових годину дана ми је дошло као неко олакшање, јер сам се вратила међу људе које баш добро познајем и са којима сам дуго радила, много дуже него на Хепију. Овде је екипа са којом сам радила од двехиљадите године. Исти је посао, али је олакшање та средина која је баш професионална. Ко год да је бирао људе ја му од срца честитам – рекла је на почетку разговора за наш лист Јована Гргуревић. 

Дуго радите теме које дотичу све нас, растерећене сјаја и гламура, скандала и сензације. Има ли због тога просечан гледалац жељу да вам на улици приђе, укаже на свој проблем, тражи помоћ? 

– Прилазе, то најчешће и раде. Мени не прилазе јер би волели да ме питају каква је Лепа Брена приватно. Прилазе ми због великих проблема, а пошто је то за мене приватно доста оптерећујуће онда им ја дам свој број телефона и замолим их да се јаве радним даном од 10 часова, јер сам строга да када изађем са посла, па не желим да имам ишта више са послом, ретко се јављам и на телефон. Попричамо, неки пут им, и то што их само саслушате и кажете да не можете да им помогнете, значи. То говори више о друштву, него о мени или емисији. Прилазе ми најчешће у аутобусу и на пијаци. 

Шта мислите како би изгледала једна емисија да морате да је снимите на улици? 

– Исто као и у студију, без иједне разлике. Само што бих морала вероватно да зовем телефоном некога ко је одговоран или надлежан, лекара, тужиоца, кога год... 

Приметио сам да у сваком представљању ваше емисије стоји да је гледа обичан човек. Смета ли вам та одредница „обичан”?

– Много ми смета, а она у српском језику нема адекватну замену. Често волим да уместо тога кажем: „већина”. Колико је било ко други обичан, толико сам ја вероватно још обичнија од тога у том смислу како ми то користимо.

Тања Петернек Алексић ми је, алудирајући на поднаслов њене емисије „ТВ лица... као сав нормалан свет”, једном приликом рекла да се нормалан свет никада не мења. Колико су се, за све ово време, колико радите емисију, човекове потребе, проблеми, успеси и неуспеси мењали? Јесте ли сведок неких промена у нашем друштву?

– Јесам. Не мењамо се ми, него оно што нас угрожава. Ако је у неком тренутку проблем одлазак лекара то је оно што нас мења и мучи, ако су сада актуелне џиновске цене онда је то главна тема. То се одражава на људе, на њихово понашање, убија их у појам, мења им расположење. Како се мења друштво тако се мењају и наши проблеми. Нису мањи него су другачији.

Ваша емисија пре годину дана најављена је као дневна доза реалности без компромиса. Којим се то темама бескомпромисно и увек враћате? Шта то остаје неиспричано, неистражено, недовршено?

– Све! Без изузетка, стварно све. Мислим да је такво време да нас се све тиче. Колико нас се тиче ко је председник Америке толико и зашто је четири пута у току једног месеца поскупео јогурт. Не знам како смо остали нормални. Има тема које нас не дотичу, али те неће ни стићи до медија, јер нема простора. 

Изјавили сте да пажња треба да се добија ставом, храброшћу и искуством, а не изгледом или скандалозним понашањем. Јесу ли се те две ствари на телевизије данас побркале када је новинарска професија у питању?

– Јесу. Данас се све рачуна кроз гледаност. Од тога зависи плата, радно место, телевизија на којој ћеш радити. Исто као и на друштвеним мрежама, људи не могу да схвате да то што имају гледаност или популарност не значи да су паметнији или успешнији. Зато што су на мрежама, исто као и на данашњим телевизијама, врло често гледане и праћене будале. Сасвим је довољно да будеш будала да би имао нечију пажњу, а ти ћеш сам веровати да си то постигао неким знањем. И она стара: „Мањак знања - вишак самопоуздања” је јача него икад. Људи уче млађе генерације да морају да верују у себе, да морају себи да постављају високе циљеве, а то уопште није истина. Морају да схвате своје границе и да подвуку црту, виде сопствено незнање. То је начин на који се ради и учи - да си свестан свог незнања и граница. 

Све је у новинарству другачије у односу на период када сте започели своју каријеру на ТВ Политика. Памтите ли свој први новинарски задатак?

– Памтим два. На самом почетку уредник из „Политике” Стева Јакшић ме је послао у Скупштину да узмем изјаву неког посланика, а тада није било интернета и новинари нису имали компјутере, односно, било их је, али су их користили уредници. Ми смо и даље радили на писаћој машини (смех) или чекали ред за компјутер. Ја нисам знала како тај посланик изгледа, да ли има 28 или 78 година. Тада су у једном дневном листу у наставцима излазиле биографије чланова нове Владе и посланика у Скупштини. Ја сам из тих новина секла те биографије и лепила их на сто испод писаће машине, да нико не види (смех), да ја могу да бацим око и видим слику или сам трчала у архиву „Политике” и „Новости”, јер су нам биле на располагању обе архиве и тражила чланке са сликама па кад одем у Скупштину да видим кога треба да јурим. То нису били баш толико популарни и утицајни људи, а било је срамота од незнања да уреднику кажеш да не знаш ко је то или како он изгледа. Неко је тада нашао те слике (смех), па сам кренула манијакално да пратим ко је шта рекао, ко је из које странке, а било их је много. Први прави велики новинарски задатак ми је било извештавање из једног београдског приградског насеља које припада општини Земун. Један плац су тадашњи радикали, који су ту били на власти, дали људима који су избегли из Крајине да зидају куће. Они су куће завршили, али никада нису добили струју. Отишла сам на то снимање и видела жене које су дотеране, лепе, чак и ведре духом, имају накит, али ниједна нема нокте на руци. Питала сам их шта им је, а оне су ми објасниле да перу веш на руке, а пошто су тадашњи, а и данашњи прашкови много јачи од оних које су наше баке користиле за прање веша, од тога су им углавном поиспадали нокти. Тада сам први пут осетила шта је мој посао, имала сам пуно разумевање уредника и ту сам причу гурала док им није уведена струја. Сећам се да су ме, када им је уведена струја, звали да се захвале и да прославимо уз прасеће и јагњеће печење, а тада сам се први пут захвалила и рекла да не могу да дођем. Да не учествујем у наставку и приватном животу саговорника. Данас је то само мало другачија форма, али само то ми је посао. 

Владимир Бијелић