VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Tvrđava vina na Dunavu

Podrumi koji su obično tihi, polako oživljavaju. Žamor stvaraju sve brojniji mehurići. Povremeno prerastaju u glasni klokot, nekoliko mehurića koji su se spojili. Vino ključa, kaže se, u smislu da postaje vruće, razdražljivo, kao u izreci: „proključati od besa”.

Reč je o gasovima koje oslobađaju sitni živi organizmi nevidljivi za ljudsko oko. Otkrio ih je Luj Paster (Louis Pasteur) sredinom 19. veka ukazavši da pored biljnog i životinjskog sveta postoji još jedan treći svet koji je u nekom obliku gotovo svuda oko nas. Ima ih štetnih koji izazivaju razne bolesti, ali ima i korisnih kao što su, na primer, oni koji izazivaju vrenje grožđanog soka. Paster je dokazao da vrenje ili alkoholnu fermentaciju izvode vinski kvasci.

Sve ovo dobro znaju i primenjuju vinogradari i vinari u Banoštoru. U njihovim podrumima nije burno i haotično, kao što je to na Danima berbe, koji se u čast grožđa i vina održavaju, evo, već trideseti put. Pratim ih svake godine i imam utisak da organizacija ove svečanosti ni izbliza ne prati domete koje ostvaruju banoštorska vina. Zašto ne reći, ni u Srbiji nemamo boljih. 

Banoštor je najvinogradarskije mesto u Sremu. Na svakih njegovih pedesetak žitelja dolazi po jedna registrovana vinarija. Njihova vina elegantna, gospodstvena i lepa, pa ako hoćete i nežna, nudi se u sred sela u atmosferi dima, mirisa roštilja, preglasne muzike, automobilskih gasova i njihovih nervoznih sirena, prašine, gužve gostiju, dece... 

Vino i vinari su ovde potpuno u drugom planu, nešto sporedno. Njeni pokretači, kojih nažalost više nema, su Banoštorske dane vina drugačije zamišljali.

Jedan od njih bio je i Milan Šijački. Rasni Sremac koji je upamćen po tome što je prvi shvatio da je, raspadom bivše nam Jugoslavije, došlo vreme za renesansu vinogradarstva u Sremu. Dao je otkaz u novosadskom „Albusu” u kome je imao lepo posao i bio veoma cenjen. Vratio se Fruškoj gori i čokotu. Počeo je sa hektarom zatečenog vinograda. Kupovao zemlju i sadio svakog proleća novi hektar. Ubrzo je izbio u sam vrh srpskog vinarstva. 

Mnogi su se ugledali na njega. Selo Banoštor je, dvadesetak kilometara uzvodno od Novog Sada, u zagrljaju Dunava, Fruške gore i vinograda. U doba Rimskog carstva bio je tvrđava do koje se s bačke strane stizalo skelom preko velike reke. Posle toliko vekova skela i danas povezuje dve suprotne obale, a Banoštor je i dalje tvrđava, ali ne više ratna, nego - vinska. I u tome je Milanova zasluga.

Vinari mu se odužuju svake godine pred berbu izborom najboljeg italijanskog rizlinga (grašca) i dodelom trofeja „Milan Šijački”. Ove godine dodeljen je vinariji „Veritas - Ćuković”. Lanjski pobednik bio je grašac vinarije Ačanski. Ocenjivan je 31 uzorak, iz Hrvatske i Fruške gore. Ove godine 17, jer je ocenjivanje održano u vreme pune berbe.

Jovo Ačanski, vlasnik 7 hektara vinograda, kaže da u grožđanom soku ovde nastalom uvek ima po koji postotak šećera više nego u drugim delovima Podunavlja i Srema. I da nije čudo što su se ovde, na ovom malom banoštorskom prostoru nastanile visokokvalitetne severnjačke sorte, našavši ovde svoju obećanu zemlju u kojoj će moći najbolje  da se iskažu. Rizling u Banoštoru, kaže Ačanski sazreva i do dve nedelje pre nego u Sremskim Karlovcima.

Izdvajam njegov muskat otonel. Pored žutog muskata najpozantije muskatne sorte za bela vina. Gaji se u severnjačkim predelima. U vršačkom kraju i u Sremu crpi nešto što mu daje snagu i svežinu po čemu se ističe među drugim otonelima u svetu.

Pored nekoliko različitih grašaca, u vinariji Šijački, koju vode brat i sestra, Milenko i Ivana (udata Majoroši), opredelio sam se za grašac sa pridevom superćelijski - berba 2023. To je, kaže Ivana, u počast vinogradu kojeg više nema. Hektar klona SK-54 rizlinga italijanskog sađenog 1983. u kojoj je rođen moj brat Milenko.

U 40. godini, vinograd je lane stradao u onoj superćelijskoj oluji koja je poharala sremske vinograde. Uzeli smo reznice (plemke) i poslali Ratajcu na kalemljenje. Nadamo se da ćemo tako dobiti nešto što je klon stekao ili pozajmio od naše sorte, zemlje i klime.

Na štandu Vinogradi Urošević čekalo me je lepo iznenađenje. Ponuđen sam župljankom, vinom sorte, koja je munjevito stekla slavu, ali isto tako i nestala. Čedo je našeg sremskokarlovačkog Instituta. Kreirao ga je prof. dr Dragi Milisavljević. U želji da popravi naš prokupac, ukrstio ga je s crnim burgundcem jednom od najčuvenijih crnih sorti. Dobio je - belu sortu. Priznata je 1970. Davana joj velika perspektiva. Nije joj pomoglo ni to što je na prvom izlasku na svetsku scenu bila šampion ljubljanskog sajma. 

S Jovanom Radoševićem, koga pamtim po snažnom i aromatičnom tramincu i po pinou belom, dogovorio se da ovih dana posetimo njegov mladi, vinograd kevedinke, kraljice peska i sinonima peskovitih terena Subotičkog rejona. Bele sorte koja se najkasnije bere. Nema je u Sremu.

Najviše sam uživao u razgovoru sa dvanaestogodišnjim Mihajlom Stojkovićem, unukom Jove Stojkovića. Pričali smo o njegovom rozeu muskat-hamburga. Čudio se zašto je to najtraženije vino. Objasnio sam mu da je to kao školska lektira. Najpre se čitaju lagane knjige, pa kad se one isčitaju onda se prelazi na sve složenije, ozbiljnije i deblje romane. 

Setio sam se stiha koji mi je davno napisao Buca Mirković: „Ništa lepše u Srbiji nije, kao kad deda s unucima pije”.