ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Тврђава вина на Дунаву

Подруми који су обично тихи, полако оживљавају. Жамор стварају све бројнији мехурићи. Повремено прерастају у гласни клокот, неколико мехурића који су се спојили. Вино кључа, каже се, у смислу да постаје вруће, раздражљиво, као у изреци: „прокључати од беса”.

Реч је о гасовима које ослобађају ситни живи организми невидљиви за људско око. Открио их је Луј Пастер (Louis Pasteur) средином 19. века указавши да поред биљног и животињског света постоји још један трећи свет који је у неком облику готово свуда око нас. Има их штетних који изазивају разне болести, али има и корисних као што су, на пример, они који изазивају врење грожђаног сока. Пастер је доказао да врење или алкохолну ферментацију изводе вински квасци.

Све ово добро знају и примењују виноградари и винари у Баноштору. У њиховим подрумима није бурно и хаотично, као што је то на Данима бербе, који се у част грожђа и вина одржавају, ево, већ тридесети пут. Пратим их сваке године и имам утисак да организација ове свечаности ни изблиза не прати домете које остварују баношторска вина. Зашто не рећи, ни у Србији немамо бољих. 

Баноштор је највиноградарскије место у Срему. На сваких његових педесетак житеља долази по једна регистрована винарија. Њихова вина елегантна, господствена и лепа, па ако хоћете и нежна, нуди се у сред села у атмосфери дима, мириса роштиља, прегласне музике, аутомобилских гасова и њихових нервозних сирена, прашине, гужве гостију, деце... 

Вино и винари су овде потпуно у другом плану, нешто споредно. Њени покретачи, којих нажалост више нема, су Баношторске дане вина другачије замишљали.

Један од њих био је и Милан Шијачки. Расни Сремац који је упамћен по томе што је први схватио да је, распадом бивше нам Југославије, дошло време за ренесансу виноградарства у Срему. Дао је отказ у новосадском „Албусу” у коме је имао лепо посао и био веома цењен. Вратио се Фрушкој гори и чокоту. Почео је са хектаром затеченог винограда. Куповао земљу и садио сваког пролећа нови хектар. Убрзо је избио у сам врх српског винарства. 

Многи су се угледали на њега. Село Баноштор је, двадесетак километара узводно од Новог Сада, у загрљају Дунава, Фрушке горе и винограда. У доба Римског царства био је тврђава до које се с бачке стране стизало скелом преко велике реке. После толико векова скела и данас повезује две супротне обале, а Баноштор је и даље тврђава, али не више ратна, него - винска. И у томе је Миланова заслуга.

Винари му се одужују сваке године пред бербу избором најбољег италијанског ризлинга (грашца) и доделом трофеја „Милан Шијачки”. Ове године додељен је винарији „Веритас - Ћуковић”. Лањски победник био је грашац винарије Ачански. Оцењиван је 31 узорак, из Хрватске и Фрушке горе. Ове године 17, јер је оцењивање одржано у време пуне бербе.

Јово Ачански, власник 7 хектара винограда, каже да у грожђаном соку овде насталом увек има по који постотак шећера више него у другим деловима Подунавља и Срема. И да није чудо што су се овде, на овом малом баношторском простору настаниле висококвалитетне северњачке сорте, нашавши овде своју обећану земљу у којој ће моћи најбоље  да се искажу. Ризлинг у Баноштору, каже Ачански сазрева и до две недеље пре него у Сремским Карловцима.

Издвајам његов мускат отонел. Поред жутог муската најпозантије мускатне сорте за бела вина. Гаји се у северњачким пределима. У вршачком крају и у Срему црпи нешто што му даје снагу и свежину по чему се истиче међу другим отонелима у свету.

Поред неколико различитих грашаца, у винарији Шијачки, коју воде брат и сестра, Миленко и Ивана (удата Мајороши), определио сам се за грашац са придевом суперћелијски - берба 2023. То је, каже Ивана, у почаст винограду којег више нема. Хектар клона СК-54 ризлинга италијанског сађеног 1983. у којој је рођен мој брат Миленко.

У 40. години, виноград је лане страдао у оној суперћелијској олуји која је похарала сремске винограде. Узели смо резнице (племке) и послали Ратајцу на калемљење. Надамо се да ћемо тако добити нешто што је клон стекао или позајмио од наше сорте, земље и климе.

На штанду Виногради Урошевић чекало ме је лепо изненађење. Понуђен сам жупљанком, вином сорте, која је муњевито стекла славу, али исто тако и нестала. Чедо је нашег сремскокарловачког Института. Креирао га је проф. др Драги Милисављевић. У жељи да поправи наш прокупац, укрстио га је с црним бургундцем једном од најчувенијих црних сорти. Добио је - белу сорту. Призната је 1970. Давана јој велика перспектива. Није јој помогло ни то што је на првом изласку на светску сцену била шампион љубљанског сајма. 

С Јованом Радошевићем, кога памтим по снажном и ароматичном траминцу и по пиноу белом, договорио се да ових дана посетимо његов млади, виноград кевединке, краљице песка и синонима песковитих терена Суботичког рејона. Беле сорте која се најкасније бере. Нема је у Срему.

Највише сам уживао у разговору са дванаестогодишњим Михајлом Стојковићем, унуком Јове Стојковића. Причали смо о његовом розеу мускат-хамбурга. Чудио се зашто је то најтраженије вино. Објаснио сам му да је то као школска лектира. Најпре се читају лагане књиге, па кад се оне исчитају онда се прелази на све сложеније, озбиљније и дебље романе. 

Сетио сам се стиха који ми је давно написао Буца Мирковић: „Ништа лепше у Србији није, као кад деда с унуцима пије”.