VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Sila neoštećena u najtoplijem letu

Kako potvrđuje Jugoslav Nikolić, direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ), bilo je toplije za 3,3 stepena Celzijusa u odnosu na referentni period 1991-2020. godine i tačno jedan stepen toplije od dosadašnjeg rekorda - leta 2012.

Gledano u celini, ali i svaki letnji mesec pojedinačno, leto sa tolikim temperaturama Srbija ne pamti. U drugoj polovini 20. veka, kaže poznati stručnjak, leta su imala uglavnom 20 do 30 tropskih dana sa temperaturom većom od 30 stepeni Celzijusa, a ove godine zabeleženo je od 58 na području Požege do 78 tropskih dana u Zaječaru.

Prethodni rekord iz 2012. premašen je za deset tropskih dana. U drugoj polovini 20. veka statistika je zabeležila da su veoma topli dani, a to su oni sa preko 35 stepeni Celzijusa, bili retka pojava. Međutim, minulo leto 2024. oborilo je i taj rekord: u Ćupriji su, na primer, zabeležena 43 veoma topla dana. 

Mogli bi još nadugo o statistici koja, kao što se vidi, zna biti i zanimljiva. Ali ovoga puta samo toliko da se shvati da globalno zatopljenje nemilice menja vinogradarsku kartu sveta, pa i naše zemlje. 

Porasti temperature dovode do povećanja šećera u grožđu, smanjenja kiselina i sve češće ranih berbi. Vinova loza se već decenijama seli prema severu Evrope, pa i nama ne preostaje nego da, konačno, počnemo razmišljati o tome koja su to područja s manje ekstremnim uslovima za njen rast i razvoj. Ne treba, valjda, u to više nikoga uveravati. 

Ono što je, čini se juče, karakterisalo isključivo priobalno područje, a to su vina s visokim alkoholom, danas je postalo karakteristika kontinentalnih područja. Italijanski rizlinzi koji se poslednjih godina beru u Sremu, umesto optimalnih 11-12,5 posto alkohola, dostižu jačinu i preko 15 posto maligana, maksimalno dozvoljenih po zakonskoj definiciji vina.

U najpoznatijim vinogorjima sveta vina su sve ekstraktnija i alkoholnija. Brati ranije se ne može; u belim sortama su kiseline previsoke, a crne nisu u fenolnoj zrelosti koja se postiže kad su sastojci u pokožici i semenkama, zaduženi za boju i dugovečnost vina, spremni da pređu iz čvrstog dela kljuka u tekući, radi vezivanja u stabilna jedinjenja. 

Prema nalazima svetskih stručnjaka kaberne sovinjon spada u sorte koje se najviše menjaju zbog globalnog zatopljenja. Reč je o staroj francuskoj sorti koja je baza za neka od najskupljih svetskih vina. Američki stručnjaci se plaše da za 20-30 godina kaberne sovinjon neće imati stanarsko pravo u kalifornijskoj dolini Napa. 

Prateći dramatične rezultate istraživanja i traženje rešenja za prilagođavanje klimatskim promenama u svetu, ne mogu da ne primetim, da smo mi jedina „zemlja vina” u kojoj se još tihuje. Prihvativši da je ova godina bila najveći test za naše vinogradarstvo, prvo sam pomislio na naše dve sorte, velike adute naših vinogorja - silu i probus.

Kao najmlađi žitelji Srema, za njih je ovo leto bilo prva i najozbiljnija provera zaslužuju li svoje mesto pod suncem, među sortama metuzalemima, starih stolećima, pa i milenijumima. Stvarane u sremskokarlovačkom Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo posle Drugog svetskog rata kao sorte za „naše nebo”, leto 2024. bilo im je sudbonosno. 

Zbog naših vinskih kriza, čudne nebrige za njih, naših poslovičnih međuljudskih odnosa, različitih interesa i kojekakvih drugih nerazumevanja, one su po nekoliko decenija provele na „rezervnoj klupi”. Na njoj bi, verovatno, bile i danas da nije bilo sretnih okolnosti i njihovog usvajanja sa strane. 

Obraćam se enologu Siniši Ostojiću, prijatelju koji je jedan od retkih ako ne i jedini, koji nakon dugog čekanja sile i probusa na potvrdu šire publike, prati njihovo rušenje zidova neobjašnjivih predrasuda. Prepuštene čulima enofila, bez šire podrške i vetra u leđa, one se, evo, dve decenije, mimo svih marketinških kanala, šire poput narodne pesme. 

Dokazuju se isključivo konzumacijom potrošača. Enološki neispitane, one su poput mladosti na Sremskom frontu, bačene u borbu, u dramatičnu bitku sa globalnim klimatskim promenama. Moj sagovornik, Siniša Ostojić, je kategoričan: Obe sorte su se herojski ponele. Sila specijalno. Ništa joj nije naudilo.

Rodila je nešto malo manje nego prošle godine. Inače spada u rodne sorte, 4-5 kilograma po čokotu, a bude i do 6-7, bez velikog smanjenja šećera. Po tome je bliska italijanskom rizlingu: i pri povećanom rodu daje vino približnog kvaliteta. Sila obično nakupi oko 20-ak posto šećera i kad bi joj rod ozbiljno redukovali teško da bi ga prikupila 24 do 25 posto.

Probus je druga priča. Kao pravi sremski delija on je zahtevna sorta, i zna biti jako ćudljiv. Kad mu se potrefe svi uslovi, kad ničeg nije ni previše ni premalo, on zna da izrazi svoj puni potencijal po kome može da stane na crtu bilo kojoj crnoj sorti. Ne voli niske zimske temperature, smetaju mu i kasni prolećni mrazevi.

Kišnih jeseni strada među prvima, samo donekle zna da im se suprotstavi. Ima tanku pokožicu bobica, pa se dešava da dehidrira kad je pretoplo vreme. Prelazi u suvarak. U ponašanju je u rangu sa merloom.

Ovog leta, kaže Ostojić, stradale su sve crne sorte, čak i kaberne sovinjon. Brane su bezmalo dva meseca ranije. Nisu imale vremena za fenolno zrenje, pa neće biti velikih crnih vina. Ubio ih je drugi topli talas. Prvi su nekako izdržale a tokom drugog sve je krenulo nizbrdo. 

(Nastavlja se iduće nedelje, razgovorom u podrumu Milana Petrovića)