VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Istina o vinu
U Akcionom planu za sprovođenje Programa razvoja vinarstva i vinogradarstva Republike Srbije za period od 2021. do 2031. godine donetom na sednici Vlade decembra 2020. godine, lepo piše da u zemlji „pod aktivnim vinogradima ima 6.700 hektara.”
I dodaje da je to najmanja površina pod aktivnim vinogradima u okruženju sa regionalnim susedima. Uz napomenu da imamo gustinu vinograda od samo 0,1 posto: četiri puta manju od Hrvatske i šest puta od Slovenije. Ukupna proizvodnja u 2018. bila je 281.000 hektolitara što je 2,1 puta manje od Slovenije i deset puta od Austrije. I najmanja je u poređenju sa susednim zemljama.
A godišnje se smanjuje za 3 posto. U to vreme S. Makedonija je imala 22,7 hiljada hektara vinograda, Hrvatska 28, Auzstrija 45 i Mađarska 64 hiljade hektara. Umesto ovih poražavajućih brojki, u našim medijima i, uopšte, u svim razgovorima o grožđu i vinu redovno se barata s drugim, manje bolnim podacima. Po njima Srbija ima između 20 i 30 hiljada hektara pod svetom biljkom lozom. Radi se se o poluistini. Iza nje stoji Republički zavod za statistiku.
Anketom njegovih popisivača o strukturi poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji obavljene 2018. godine oni su utvrdili da u Srbiji, bez Kosova i Metohije, pod vinogradima ima 20.466 hektara. Do tog broja došlo se tako što u Vinogradarski registar moraju biti upisani svi oni „vinogradi” koji dostignu 0,1 hektara ili ako stavljaju grožđe u promet na tržište bez obzira na veličinu vinograda koji obrađuju.
A takvih je u 2018. godini bilo 4.374. Registrovanih vinara je bilo 12,5 puta manje. Tako se zbrajanjem svih čokota i po baštama veličine 100 kvadratnih metara i više došlo da pomenute cifre od preko 20.000 hektara. Među njima je i 6,7 hiljada aktivnih vinograda koji se gaje isključivo za vino.
Vinsku žeđ Srbija je primorana da gasi uvozom kapljice tuđeg sunca. Uvoz vina snažno se povećava. Uglavnom jeftinih vina, najviše iz S. Makedonije. Njegov udeo u našoj potrošnji veći je od 50 posto. U maloprodaji ona dominiraju i količinom i prihvatljivijim cenama.
Država je sve to na vreme uočila i reagovala nizom mera kojima je stimulisala povratak lozi. O tome je bilo reči prošle nedelje u ovoj kolumni. Činjenica je da vinogradari Srema i drugih vinogradarskih krajeva vekovima unazad nisu imali povoljnije uslove za vinogradarenje.
Loza je oduvek bila njihov najodaniji prijatelj i uzdanica kako mi je, svojevremeno, nadahnuto govorio Miladin Kalinić, predsednik Skupštine opštine Sremski Karlovci, čokot je sveti izdanak blagorodne zemlje na bregovima Fruške gore već više od 17 vekova. Bio je i ostao stožer života mnogih karlovačkih naraštaja.
Na njega se oslanjao ne samo dom Karlovčana, nego je na njemu zidan i temelj karlovačke kulture, a sve su to stožeri srpske duhovnosti: prva srpska gimnazija, prva pozorišna predstava kod Srba, jedna od najstarijih bogoslovija u pravoslavnom svetu, karlovačke drevne crkve i palate...
I kad smo već u Sremu, pade mi na pamet jedan pesnik koji je za Frušku goru rekao da ona za njega nije geografski pojam, da je ona mala i da je ima samo tamo gde ima vinograda. Ako bi to prihvatili kao merilo, onda ona nikad nije bila manja nego danas. Čak, ni za zemana Turaka.
I, zaista dok čovek hoda njenim bregovima, stazama i čelopecima, ne može da se ne zapita koji se to mirakul dogodio da na tim divnim potesima, u toj mikroklimi, tipu zemljišta i njegovom bogatstvu (bolje reći siromaštvu za ratarsku proizvodnju), stambeno pravo dobijaju kukuruz, pšenica, soja, šećerna repa, čak. A čokota nigde.
Još davne 1973. godine na ovoj planini je urađena rejonizacija vinogradarskih terena. Tada je, kako je pisao dr Sima Lazić, povučena granica između vinogradarskih i ratarskih terena sa jedne (donje granice), i vinogradarskih i šumskih terena sa druge strane. Ova druga granica već odavno postoji u katastru.
Između ove dve granice je ostalo vinogradarima na raspolaganju ukupno 62.239 hektara zemljišta. Ako od ove velike površine odbijemo 10 posto na naselja, puteve, doline, potoke itd., za vinogradarenje ostaje 55.000 hektara. Te, 1973. godine, kako je pisao veliki stručnjak, autor čuvene vinske sorte sile, Sima Lazić, u Sremu je bilo 6.655 hektara vinograda. Danas ih nema ni hiljadu.
Svedoci smo silnih priča o suši, štetama od visokih temperatura, klimatskim promenama, procena o štetama koje su nanešene poljoprivredi ovog najtoplijeg leta, kako se tvrdi, najtoplijeg otkad se mere i registruju meteorološke pojave. Najmanje se govori o tome da li nas to priroda opominje i savetuje u kom pravcu da menjamo svoje ponašanje.
Umesto što procenjujemo štete od klimatskih neprilika u vreme berbe, možda bi mudrije bilo o tome razmišljati pre donošenja odluke o korišćenju zemljišta s kojim raspolažemo. Čokot nas vekovima uverava gde se on najbolje oseća. I nudi nam najviše ako ga poslušamo.
Čokot je, kažu Francuzi, patriotska biljka. Još su francuski generali govorili su im najbolji i najspremniji vojnici iz vinogradarskih krajeva. „Nema vina, nema vojnika”, govorio je Napoleon.