ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Сила неоштећена у најтоплијем лету

Како потврђује Југослав Николић, директор Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ), било је топлије за 3,3 степена Целзијуса у односу на референтни период 1991-2020. године и тачно један степен топлије од досадашњег рекорда - лета 2012.

Гледано у целини, али и сваки летњи месец појединачно, лето са толиким температурама Србија не памти. У другој половини 20. века, каже познати стручњак, лета су имала углавном 20 до 30 тропских дана са температуром већом од 30 степени Целзијуса, а ове године забележено је од 58 на подручју Пожеге до 78 тропских дана у Зајечару.

Претходни рекорд из 2012. премашен је за десет тропских дана. У другој половини 20. века статистика је забележила да су веома топли дани, а то су они са преко 35 степени Целзијуса, били ретка појава. Међутим, минуло лето 2024. оборило је и тај рекорд: у Ћуприји су, на пример, забележена 43 веома топла дана. 

Могли би још надуго о статистици која, као што се види, зна бити и занимљива. Али овога пута само толико да се схвати да глобално затопљење немилице мења виноградарску карту света, па и наше земље. 

Порасти температуре доводе до повећања шећера у грожђу, смањења киселина и све чешће раних берби. Винова лоза се већ деценијама сели према северу Европе, па и нама не преостаје него да, коначно, почнемо размишљати о томе која су то подручја с мање екстремним условима за њен раст и развој. Не треба, ваљда, у то више никога уверавати. 

Оно што је, чини се јуче, карактерисало искључиво приобално подручје, а то су вина с високим алкохолом, данас је постало карактеристика континенталних подручја. Италијански ризлинзи који се последњих година беру у Срему, уместо оптималних 11-12,5 посто алкохола, достижу јачину и преко 15 посто малигана, максимално дозвољених по законској дефиницији вина.

У најпознатијим виногорјима света вина су све екстрактнија и алкохолнија. Брати раније се не може; у белим сортама су киселине превисоке, а црне нису у фенолној зрелости која се постиже кад су састојци у покожици и семенкама, задужени за боју и дуговечност вина, спремни да пређу из чврстог дела кљука у текући, ради везивања у стабилна једињења. 

Према налазима светских стручњака каберне совињон спада у сорте које се највише мењају због глобалног затопљења. Реч је о старој француској сорти која је база за нека од најскупљих светских вина. Амерички стручњаци се плаше да за 20-30 година каберне совињон неће имати станарско право у калифорнијској долини Напа. 

Пратећи драматичне резултате истраживања и тражење решења за прилагођавање климатским променама у свету, не могу да не приметим, да смо ми једина „земља вина” у којој се још тихује. Прихвативши да је ова година била највећи тест за наше виноградарство, прво сам помислио на наше две сорте, велике адуте наших виногорја - силу и пробус.

Као најмлађи житељи Срема, за њих је ово лето било прва и најозбиљнија провера заслужују ли своје место под сунцем, међу сортама метузалемима, старих столећима, па и миленијумима. Стваране у сремскокарловачком Институту за виноградарство и винарство после Другог светског рата као сорте за „наше небо”, лето 2024. било им је судбоносно. 

Због наших винских криза, чудне небриге за њих, наших пословичних међуљудских односа, различитих интереса и којекаквих других неразумевања, оне су по неколико деценија провеле на „резервној клупи”. На њој би, вероватно, биле и данас да није било сретних околности и њиховог усвајања са стране. 

Обраћам се енологу Синиши Остојићу, пријатељу који је један од ретких ако не и једини, који након дугог чекања силе и пробуса на потврду шире публике, прати њихово рушење зидова необјашњивих предрасуда. Препуштене чулима енофила, без шире подршке и ветра у леђа, оне се, ево, две деценије, мимо свих маркетиншких канала, шире попут народне песме. 

Доказују се искључиво конзумацијом потрошача. Енолошки неиспитане, оне су попут младости на Сремском фронту, бачене у борбу, у драматичну битку са глобалним климатским променама. Мој саговорник, Синиша Остојић, је категоричан: Обе сорте су се херојски понеле. Сила специјално. Ништа јој није наудило.

Родила је нешто мало мање него прошле године. Иначе спада у родне сорте, 4-5 килограма по чокоту, а буде и до 6-7, без великог смањења шећера. По томе је блиска италијанском ризлингу: и при повећаном роду даје вино приближног квалитета. Сила обично накупи око 20-ак посто шећера и кад би јој род озбиљно редуковали тешко да би га прикупила 24 до 25 посто.

Пробус је друга прича. Као прави сремски делија он је захтевна сорта, и зна бити јако ћудљив. Кад му се потрефе сви услови, кад ничег није ни превише ни премало, он зна да изрази свој пуни потенцијал по коме може да стане на црту било којој црној сорти. Не воли ниске зимске температуре, сметају му и касни пролећни мразеви.

Кишних јесени страда међу првима, само донекле зна да им се супротстави. Има танку покожицу бобица, па се дешава да дехидрира кад је претопло време. Прелази у суварак. У понашању је у рангу са мерлоом.

Овог лета, каже Остојић, страдале су све црне сорте, чак и каберне совињон. Бране су безмало два месеца раније. Нису имале времена за фенолно зрење, па неће бити великих црних вина. Убио их је други топли талас. Први су некако издржале а током другог све је кренуло низбрдо. 

(Наставља се идуће недеље, разговором у подруму Милана Петровића)